F1 - Sporovozno, s prevrtanjem...

Možda će ovo delovati pretenciozno - ali F1: The Movie jeste među slabijim ikad snimljenim filmovima o svetu vozača Formule 1 i inih takmičarskih ljutih brzina. Da ne spominjem, recimo, Rush ili Ford v Ferrari, ili čak i novijim generacijama možda i nepoznati klasik Bobby Deerfield, usudiću se da napišem da ovom novom Brad Pittovom mezimčetu čak i Driven Silvestera Stalonea dramaturški izgleda kao gigant. Jer, uprkos svom tom adrenalinskom šljaštavilu tih dva i po sata koje su utrošene na dramaturški trošnu i ničim posebno originalnu pričicu, zapravo, mnogo više predstavljaju marketinški korektno odrađen spot za Formulu 1, a nikako ozbiljno filmsko sočinjenije.

Jeste, sve je ovde šareno i brzo, ali toliko da je, zapravo, sporovozno kad bi pričali o kvalitetima koji čine filmsko delo za duža sećanja. Ono što bi, eventualno, trebalo izdvojiti jeste zanimljivo scenarističko rešenje da se izmišljeni likovi stavljaju u odnose sa stvarnim vozačima Formule 1. Tako, glavni junak Bred Pit tumači ulogu starog vozačkog asa, koji je svojevremeno napustio svet Formule 1, nakon užasnog incidenta na jednoj trci, a sada, na nagovor svog drugara Havijera Bardema, gazde jednog malog tima, pristaje da ponovo uskoči u "sedlo" i bude svojevrsni mentor mlađanoj drčnoj zvezdi koga tumači Damson Idris (ponovo ne baš originalna pričica - pogledajte Staloneov uradak...). Njih dvojica, Pit i Damson, od starta se ne trpe, ali će tokom filma sazreti kao muškarčine, a tu je i lijepa i sposobna deva Kerry Condon, u ulozi šefice tehničke službe trkačke ekipe, koja će im u tome pomoći (i, naravno, romansa je na vidiku...). 

Međutim, ono što posebno može da zasmeta u svoj toj adrenalinskoj gunguli jesu baš slabo razvijeni likovi, spušteni na šemu AI-jednodimenzionalnosti, kao da je scenario pisan "levom rukom", a ne da se "obe ruke drže čvrsto na volanu". Tako je, uprkos glamuroznosti projekta, čak vidljivo i da Brad Pitt "šmira" u nekoliko trenutaka, potpuno izgubivši osećaj šta želi da uradi od svog lika. U jednom trenutku, on je "mangup-bušido ratnik" koji za svoj tim izvodi trikove na granici diskvalifikacije na trkačkoj stazi, a u drugom pokušava da iznese nasleđe "uplašenog školarca" koji je šansu za blistavu karijeru u mladosti sprčio na kockanje i alkohol. I sve to bez jasnog povoda zašto se, uopšte, upustio u avanturu ponovnog sedanja za upravljač bolida (dođe tako Havijer i ok - ponovo si šampion, iako si tridesetak godina stariji od ostalih vozača, a Formula koju voziš do tada je zaostajala za ostalima kao, recimo da se Yugo 45 upusti u nadmudrivanje s Meklarenima ili tako nekako, a ti čak i ne znaš kako funkcioniše automatika na volanu, pa moraš da pročitaš i zapamtiš celo upustvo...).

Ipak, F1: The Movie jeste impresivno snimljen, pa kome je to takvih bravura, može da "izvuče" koliko-toliko podnošljiv utisak. Što se tiče onih koji od filma traže i jasno izdiferenciranu dramaturšku osnovu, bolje ponovite neki od već navedenih filmova (da, čak i onaj Staloneov). Reditelj Joseph Kosinski, koji za sebe ima Spiderhead, Top Gun: Maverick i Only the Brave, ali i SF zanimljive Oblivion i Tron, očigledno u poslednje vreme ima taj neki stvaralački senzibilitet koji je naklonjen više "blokbasterizaciji" nego vođenju računa da se "baš svidi" kritičaru "Titlova", ali šta ćete...

A što se ovog "posla" konkretno tiče, šta znam, mislim da film, ipak, ne bi trebalo da bude prvenstveno džinovska reklama...