Bombshell - Nije baš bombastično

Kada u jednom filmu glume Charlize Theron, Nicole Kidman i Margot Robbie, a snimljen je po istinitom događajima u kojoj su se neke hrabre novinarke udružile protiv svog šefa - novinarskog mogula, koji ih je seksualno napastovao, očekujete da vas ono što pogledate, da prostite, "protrese iz gaća", što bi neki rekli. Međutim, iako je sve ovde napakovano tako da bude prilično "jestivo", ipak, ostaje utisak da fali malo ili malo-više "začina" koji bi učinio da ova storija ostane duže u sećanju.

Ono što je bitno jeste da je ovo istinito svedočanstvo o tome kakva je pozadina "uspešnosti" kojim se postajala "znamenita novinarka" u jednoj velikoj medijskoj kući. Roger Ailes je vremešni direktor Fox News, koji je dugi niz godina zloupotrebljavao svoj položaj nagoneći svoje zaposlenice da mu se dodvoravaju na različite načine, uključujući i one seksualno - najortodoksnije. John Lithgow kao dotični, superioran je u svojoj ulozi nadrndanog starkelje "koji zna znanje" i spreman je da ga podeli s mladim koleginicama. Naravno, uz njihovu "nadoknadu". Gretchen Carlson (Kidman) i Megyn Kelly (Theron) su "imena" koja su odlučila da mu se suprotstave. Gretchen prva stupa na scenu, i to tek nakon što je u jednoj gledanoj TV debati lično Donald Trump izloži mizigonstvu. Njena karijere više neće biti ista, pa odlučuje da pravdu potraži na sudu. Svedoke, to jest svedokinje "uznemiravanja" njenog šefa teško je naći. Tu na scenu stupa i Megyn...

I, možda bi od svega i mogla da se napravi dinamična opora drama, da u priču, čini mi se nepotrebno nije uvedena lepa Margot - producentkinja, koja doživljava poniženje u Ailesovoj kancelariji, kada ovaj muško-šovinistički gad traži od nje da malo, pa još malo više zategne svoje ionako pripijeno haljinče, otkrivajući zadriglom matorcu bele gaćice nedužne pripravnice. Margot Robbie, alias Kayla Pospisil, nije stvarna osoba, već scenaristički izmišljena u ovom filmu "da zasladi". Zašto je ona uopšte tu, nije baš jasno, ali mora se priznati da bar muškim gledaocima pogled na nju prija.

Godine 2015. snimljen je zaista dobar film Spotlight, koji je pored mnoštva nagrada dobio i "Oskara" za najbolji film te godine. Ovaj film svedočio je o jednoj drugoj novinarskoj redakciji, koja je razotkrila lanac pedofilije u samom vrhu crkve. Opor i žestok, taođe istinit, nije imao potrebu da se dodvorava publici koja u slučaju Bombshell i nije baš sasvim sigurna da li prvenstveno treba da se divi lepotama tri gracije, ili da oseća bljutavost zbog mobinga kojem su neke žene bile izložene na svom poslu.

Jednostavno, utisak je da je ovaj film napravljen prvenstveno zbog Charlize, Nicole i Margot, a ne zbog poruge jednom nakaradnom sistemu rangiranja pravih vrednosti i naličju uspeha u žensko-novinarskoj profesiji. Kao da je pred autorima bio suviše krupan zadatak, pa nisu imali dovoljno moći i snage da se usredsrede na ono što su u stvarnosti pričale prave žrtve zlostavljanja (čija su svedočanstva ovde samo u jednom trenutku nakratko izgovorena - "tražio je da mu dodirnem penis"), već je akcenat dat na već pomenute likove, po sistemu 2+1 (dve stvarne i jedna izmišljena), ali bez istinskog poistovećivanja s mukama kroz koje su te žene prolazile. Takav pristup, ipak, nije dovoljan da se shvati sva bahatost koju Ailes simbolizuje (kao, recimo ni Weinstein), što, po meni, ipak, rezultuje propuštenom prilikom.

A, da može da se gleda - može...