Swallow - Treba progutati

Francusko-američki film koji se apsolutno pogrešno najavljuje kao mešavina horora i trilera, a zapravo je samo - drama. I, to - dobra!!!

Naravno, ako progutate glavni zaplet filma, u kome je centralna ličnost devojka, udata za bogataškog sina, koja, kad zatrudni, počinje da GUTA razne kućne predmete, od spajalica, klikera, pa do baterija i zihernadli...

Ovo je rediteljski i scenaristički prvenac koji u svetu dugometražnog filma potpisuje Carlo Mirabella-Davis. Veoma uspešno. A, što je posebno simptomatično jeste da je baš za Swallow dobio brojne nagrade i na svetskim filmskim festivalima, namenjenih hororima i SF filmovima, a jedina jeza i fantazija koje ovde ima jeste ona u glumičinoj glavi (inače, stvarno postoji poremećaj kada jedinka guta stvari koje nisu predviđene za hranjenje i zove se "pika". Najčešće se javlja kod dece i trudnica, kod kojih kratko traje, ali i kod osoba s intelektualnim teškoćama i ozbiljnim poremećajima u razvoju.). Kada se tome doda da Carlo krajnje znalački koristi tu naučnu činjenicu vezanu za ovaj mentalni poremećaj da bi, kako film odmiče, progovorio i o mnogo sveobuhvatnijim "ljudskim gresima", ovo ostvarenje samo još više dobija "na težini". 

Glavna glumca Haley Bennett odigrala je glavnu ulogu veoma sugestivno, terajući nas da se s zaprepašćenjem pitamo tokom svih 94 minuta trajanja filma, da li je tako nešto uopšte moguće. Njena Hunter Conrad želi uspeh u životu, da pobegne od svoje traumatične prošlosti, i kao takva sklonište (privremeno) nalazi u braku sa Richiejem (Austin Stowell), sinom jedincem uspešnog preduzetnika Michaela Conrada i blazirane mu supruge Katherine (Elizabeth Marvel). E, pa tog bogatuna Michaela glumi niko drugi do David Rasche, čuveni Sledge Hammer!, što je još jedan eksplicitni "faktor-plus" koji svedoči u korist gledanja ovog "horora-trilera koji to nipošto nije".

Pandemija korone učinila je da ovaj film ima tek ograničenu, pre svega festivalsku distribuciju. Zbog toga je odlučeno da mu se život učini digitalno dostupnim, pa se čini da ipak ima sve predispozicije da postane kultno ostvarenje vremena koje će u nekim kasnijim hronikama biti poznato kao "vreme otuđenja i insistiranja na socijalnim distancama, bez prava na zagrljaj i prijateljski stisak ruke". Upravo, ono osećanje koje je začaurilo Hunter Conrad u njenom stavu prema svetu koje je okružuje. Da li je ona zaslužila osudu? Odgledajte, pa recite... Meni se čini da je ovaj film upravo pokazatelj kako se za relativno skroman budžet može napraviti prilično moćno "oružje". Onima koji preferiraju "neprestanu pucačinu" možda se i neće svideti, ali "jeza je prisutna"... što bi rekao umetnik.