Nebesa - Moćno zaveštanje

Najnoviji film Srđana Dragojevića jeste praznik za dušu. Doduše, plašim se, ne onima koji nisu navikli da film prvenstveno posmatraju kao umetničko delo, a ne prevashodno kao sredstvo za zabavu, ma koliko ona bliska srcu bila...

Zapravo, Nebesa jeste neka vrsta omnibusa, sastavljena od tri priče. Prva - "Greh" - jeste priča koja se dešava 1993. godine, o Stojanu, ratnom izbeglici, komunisti po uverenju koji sada, sa ženom i malom ćerkom živi u sklepanim barakama, negde na ivicama Beograda. Stojan je dobar čovek, koji se gnuša onog u šta su se pretvorili ljudi oko njega, komšije koje švercuju benzin i komšinice koje se prostituišu. Stojan nema nijednog greha, i zato, prilikom menjanja sijalice u zadružnoj kupaonici, a usled strujnog udara - dobija svetački oreol! Međutim, taj "dar" izaziva podozrenje svih, a njegova žena nastoji da mu ga skine po svaku cenu. Novi razvoj događaja usloviće da Stojan, sve s blještavim oreolom, ogrezne u kriminal - postane makro i otera svoju porodicu.

Druga priča "Milost" dešava se 2001. godine i govori o Gojku, mentalno hendikepiranom momku, osuđenom na smrt zbog dvostrukog ubistva, a čiji je povod bio taj što ubijeni tajkun nije hteo da da mobilni telefon Gojku da bi ovaj komunicirao sa Svetom Petkom... 

Treća priča "Zlatno tele" dešava se 2026. godine. Gojko je na početku nepriznat slikar koji ide od galerije do galerije nudeći svoje radove. Mlada galeristkinja prepoznaje njegov talenat i otkupljuje mu dve slike. Međutim, ispostavlja se da one imaju - vanzemaljsku moć - hranljivu vrednost - jer pred galerijom počinju da se okupljaju beskućnici i zureći u slike, utoljuju svoju glad! Slikar postaje predmet interesovanja države, koja ne bira sredstva da "dominira"...

Naravno, sve tri priče povezane su tako da tek svojom celinom zaokružuju "totalni umetnički doživljaj". Dragojevićev sarkazam i ironija plivaju u gotovo svakom kadru, predstavljajući dragocen izvor emocija koji vas neće napustiti dugo po završetku ove skaske. Nasuprot svim njegovim ranijim ostvarenjima, Nebesa jeste zaveštanje sumanutog vremena, o sumanutom vremenu, film koji rame uz rame može stati, recimo s ostvarenjima francuskih nadrealista zauvek ukovanih u istoriju kinematografije. Uostalom, Srđan Dragojević je inspiraciju za scenario potražio u pričama čiji je autor francuski književnik Marcel Aymé. Nebesa nisu komedija kao što je Parada, a još manje tipa Mi nismo andjeli. U pitanju je opora društvena satira sačinjena tako da može (i treba) da se gleda više puta, te da svako u njoj može da pronađe "svoj deo kolača", uz svako gledanje dodajući novi "fil". E, a sad, što su neki očekivali Dragojevića kakvog smo do sada poznavali, to je već druga priča... Mene je priča ovog filma podsetila na najsvetlije trenutke ovdašnje kinematografije, recimo, poetiku vanvremenskog Il maestro e Margherita.