Ghostbusters : Afterlife - Premalo života...

Prošlo je 37 godina otkako je Ivan Reitman snimio Ghostbusters, film koga su manje-više svi voleli. Sada je došlo vreme da njegov sin Jason Reitman pokaže šta zna. I, uprkos priličnom hypeu koji je vladao oko novog nastavka zanimljive franšize - sin se baš i nije nešto proslavio...

Zapravo, Ghostbusters: Afterlife i nije toliko loš film koliko su ga kritičari satrli. Naravno, ovo "nije loš" treba shvatiti uslovno, jer, zaista, svako onaj ko je gledao šta su radili Bill Murray i drugari mu "sirotim" duhovima u prva dva filma, ostaće razočaran Ghostbusters: Afterlife, pre svega zbog neinventivnosti s kojom se pristupilo ovom trećem filmu (ne računam "ženski Ghostbusters iz 2016. godine). Pa, ipak, nostalgično-prijatno je videti te stare "mangupe", Billa, Dana Aykroyda i kompjuterski oživljenog Harolda Ramisa, glumca i scenaristu originalnih filmova, koji je preminuo 2014. godine...

Carrie Coon je samohrana majka, koja se sa svojim sinom-tinejdžerom i 12-godišnjom ćerkom seli u kuću nasleđenu od svog oca-čudaka (da, jednog od "Isterivača duhova"). Kuća je u divljini Oklahome, tako nasuprot NewYorku iz prvog filma, da to možda i najbolje potcrtava razliku u kvalitetu dva filma. Prvi je "svetski", a ovaj, ipak - "lokalni"... 

...Tu, u tom gradiću-zabiti, sin i ćerka otkriće dedine spravice za hvatanje duhova, sve sa dobro poznatim "Ghostmobilom". U igru je još upleten i lokalni profa-meteorolog (!?) Paul Rudd, devojčicin drugar iz razreda Logan Kim (koji u filmu nema ime, već samo nadimak Podcast) kao i zgodna konobarica Celeste O'Connor. Međutim, ne računajući lik Podcasta, i Paul Rudd, a pogotovo lik koji tumači Celeste totalno su nerazvijeni, pa, zapravo, i nemaju neko suvislo opravdanje šta će oni uopšte u filmu. 

...Tek, duhovi se pojavljuju u tom gradiću, i jedini spas pre totalne apokalipse jesu, naravno - naši teensi i pree-teensi. Pa, sad, ako su oni dostojna zamena za Billa Murrayja i ekipu, onda dobro (a tek šta reći za Sigourney Weaver...)...

Šmek prva dva filma apsolutno nije postignut. Prošle su čak 32 godine od Ghostbusters II, pa je prilično porazno da scenaristi nisu mogli da smisle ništa bolje od onoga što je pomenuti Harold Ramis tada uradio. Nekako tužno zvuči da je najbolji deo filma baš onaj u kome nema uopšte duhova, odnosno sam početak koji najviše nalikuje na tinejdžersku limunadicu kada "nova porodica stiže u mali grad", odnosno kada mala Phoebe i njen brat Trevor upoznaju bilo školsko okruženje, bilo društvo iz lokalnog fastfooda (i lepu konobaricu). 

E, sad, ko voli nostalgičnu "suzu" treba da odgleda do kraja...