Zlatni dečko - Ravno premijerligi...

Prošle godine imali smo priliku da pogledamo dva velika srpska filmska hita - Toma i Juzni vetar 2: Ubrzanje. Dodajmo njima i izuzetno zanimljivo Dragojevićevo ostvarenje, takođe s kraja godine - Nebesa, dobićemo veoma uspešan period za ovu kinematografiju, mora se reći, izuzetno popularnu u regionu. E, sad, ako je sudeći po samim počecima ove godine, i 2022. godina biće prilično zanimljiva za srpski film - jer dobili smo Zlatni decko!

Loptanje, nogomet, fudbal... kako god...

Tek, ovo je jedan lep film o licu i naličju "najpopularnije sporedne stvari na svetu", ispričana kroz lik momka Denisa Markovića (odlični Denis Murić), koji od talentovanog provincijskog mangupa stiže na zelene tepihe najpoznatijih evropskih stadiona. Međutim, tu nije kraj, Denis je problematičan, "čak i na granici imbecilnosti" svojim ponašanjem na terenu, te ga odmah na startu filma najure iz velikog kluba i prisile da se vrati u Srbiju. Dosta mu je fudbala, opija se, obeznanjuje se u burnim noćnim provodima, rešen da se prepusti maliganima i zaboravi na sportski život. Denis nema uzora, osim Maradone, ali više ne želi ni da pipne fudbal... sve dok njegov prezaduženi menadžer ne gurne Denisov ugovor u ruke lokalnih kriminalaca, kako bi od njih otkupio svoj dug. Onda ti krimosi ponovo nastoje da od Denisa stvore fudbalsko ime...

Reditelj, debitan u sferi dugometražnog filma - Ognjen Janković - snimio je svoje ostvarenje po scenariju koji su osim njega, kao koscenaristi potpisali i iskusni Aleksa i Vuk Ršumović. I, to se vidi. Priča odiše svežinom, kadrovi su pažljivo tonirani, a likovi dovoljno ubedljivi da pobude vrsnu emociju kod gledalaca. Glumačka ostvarenja, pre svih pomenutog Denisa, a potom i "kriminalne trojke" (Igor Benčina, Petar Strugar, Ljubomir Bulajić), već samom svojom pojavom obogaćuju doživljaj. Dodajte tome i standardno dobre Andriju Kuzmanovića, kao prvobitnog menadžera-kockara Čakija i Tihomira Stanića, kao Omera, najpoznatijeg srpskog fudbalskog menadžera i samog s korenima u kriminalnom miljeu i dobićete veoma "pitku" priču, idealnu za "vaspitni odlazak" u bioskop. Ili kino...

Da ne bude baš da je ovaj film remek-delo bez mana, treba reći i da mu je možda samo malo falilo da to i postane. Neka izuzetno zanimljiva filmska rešenja, pre svega, ona vezana za sam kraj filma, ili dodatne objašnjenja peripetija u koje upada Denis, mogla su biti i jače podvučena, možda ubacivanjem, recimo, stop-kadrova na neke novinske naslove, ili ko zna već šta, što bi još više produbilo vezu između onog što gledamo na velikom platnu i samog gledaoca. Možda su i neki ženski likovi mogli da budu jače iznijansirani, tek toliko da strepimo i nad njihovim sudbinama...

Tek, filmova o fudbalu nema mnogo na ovim prostorima, a nakon onoga što je Bjelogrlić uradio s Montevideo, Bog te video!, još pre 12 godina, ovo jeste nešto najbolje iz te fele. 

Treba gledati!