Men - Reklo bi se da je prazno

Alex Garland je jedan od onih reditelja čiji rad nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Filmovi poput Annihilation ili Ex Machina (meni lično ovaj drugi mnogo bolji) i serije Devs, svojim umetničkim izrazom dovoljno su provokativni da zainteresuju brojne filmofile željne pojave "nečeg novog" u svetskoj (čitaj "mahom holivudskoj") kinematografiji. Otprilike i Men jeste na tom nivou "provokativnosti", ali, hej, pomalo se tu "gube kockice"...

Britanac koji je bio na privremenom radu u Holivudu, sada se vratio svojoj zemlji, snimivši, pa, rekao bih, "intelektualno provokativni horor" čija se radnja dešava u krajoliku britanskog sela. Međutim, ta "intelektualna provokativnost", što vreme više odmiče, sve više se "gubi" u bespućima "umetničarenja", a neki to stanje nadahnuto ocenjuju kao potenciranje besmisla fraze "style over substance". Do krajnjih granica. Jer, za gledanje ovog filma potrebna vam je literatura teža od enciklopedije "Britannica", kako bi ste uopšte pokušali da razumete šta je Garland hteo da kaže (A, možda, jednostavno, i nije hteo ništa?). 

Jessie Buckley nije imala srećan brak, i njen muž je, nakon jedne svađe, izvršio samoubistvo (ili je samo pao s terase - nije ni ona baš sigurna). U nameri da se koliko-toliko oporavi od stresa, pronalazi starinsku kamenu kuću za iznajmljivanje u jednom engleskom selu. Dočekuje je na prvi pogled prostodušni stanodavac Rory Kinnear, daje joj ključeve i odlazi. Jessie kreće u šetnju da se upozna s okolinom, ali nevolje kreću kada u dubini šume vidi zapuštenog potpuno golog muškarca. I, to nije jedini muškarac koji je čudan u ovom selu. Dapače... 

Garlandu se mora priznati da su njegovi kadrovi veoma inspirativni i vizuelno gotovo besprekorni. Ako posmatramo samo njih, može se reći da atmosfera podseća gotovo na onu "hičkokovsku", uz dodatak rediteljeve lične "ekscentričnosti". I, to je odlično. Sve do trenutka kada je potrebno da se radnja zaokruži i filmu pruži oreol smislenosti. Tada se Garland, najjednostavnije rečeno - gubi. Svi prethodni elementi mističnosti nestaju pred "objašnjenjem" koje postaje samo sebi svrha, negirajući samo sebi razlog za bilo kakvo postojanje. Tako, to finale filma, u kome progonjena Jessie treba da se izbori s lokalnim "muškarcima", zapravo, svojom pojavom ne samo da zbunjuje gledaoca, već proizvodi dosadu. Kadrovi koji treba da objasne postupke i smisao radnje, izazivaju ubitačni kontraefekat - čineći ovo delo totalno umarajućim za "dešifrovanje". Tako, recimo, poslednji "okršaj", između Jessie i glavnog negativca (valjda je to), ma koliko da se reditelj trudio da frapira gledaoce odvratnošću prikazanog, čini da sve to gledate s osećanjem besmisla koje se graniči s zluradim podsmehom ("Evo ga, sad je gotov! Nije, sad je gotov! Nije, ni sad? Evo, sad je! Nije? Šta je bre, ovo? Baahhh, baš me briga...).

Na kraju? Na svakom kraju kreće i neki novi početak, rekli bi filozofi. Ako vam je do traganja u zrncu razuma u besmislu, onda vam se Men može učiniti i kao nešto vredno pažnje. Samo "učiniti", jer što duže uplovljavate u Garlandov horor, to ste sve bespomoćniji da mu nađete razlog postojanja...