Triangle of Sadness - Podseća na Bunjuela

Ruben Östlund, pored toga, što je reditelj nekoliko zaista zanimljivih filmova, poput recimo The Square ili Turist, potpisnik je i Triangle of Sadness dobitnika "Zlatne palma" na ovogodišnjem Kanskom filmskom festivalu. Samim tim, dovoljno provokativna informacija da svako pogleda šta nam je ponuđeno u ovoj cinično-bunjuelovskoj varijaciji psiho-terapije sadašnjeg životnog trenutka na našoj planeti. Da li je to dovoljno da se ovo ostvarenje uvrsti u filmoteku večnosti? Naravno da jeste! Da li je to dovoljno da se film svidi "širokim narodnim masama"? Verovatno baš i nije...

Carl i Yaya su čudan mladi manekenski par. Ovaj film podeljen je u tri poglavlja, u kome se oni nalaze u centru pažnje. U prvom ih upoznajemo kroz čudnu restoransku svađu oko toga ko će da plati račun, u drugom se nalaze na krstarenju luksuznom jahtom, koju je ona dobila na svoj influenserski instagram-šarm, a u trećem ih zatičemo na ostrvu na koje su se nasukali nakon što je ta jahta doživela nesreću na otvorenom moru. Sva tri dela su pažljivo iznijansirana satiričnim žaokama upućenim na "onostrani otmeni" svet modelinga, luxury goods-a, tajkunstva, nehajnosti za bližnje... Svojim, često i apsurdnim scenarističkim rešenjima, Östlund kao da priziva genijalštinu jednog Bunjuela, ali to nepripremljene gledaoce može i da zavara kada je u pitanju donošenje konačne ocene. Njegovi likovi, među kojima su i Zlatko Burić, kao post-socijalistički tajkun koji se obogatio prodajom stajskog i ostalog đubreta, ili Woody Harrelson, u ulozi antagonistički nastrojenog kapetana-pijanice, dovoljno su provokativni da svojim postojanjem predstavljaju dodatni adut za uživanje u celokupnoj avanturi posmatranja Östlundlove fantazmagorije.

Shvatanje posebnosti ovog filma nije lak posao. Aluzije na satiričnost stvarnog života su kompleksne i sveprisutne. Trajanja od dva i po sata jeste možda i predimenzionirano, ali dovoljno efektno da pobudi znatiželjnost pri postavljanju pitanja "kuda sve ovo vodi" i "kako će se završiti" (pri tom ne mislim samo na filmske scene, već na život generalno i globalno). U galeriji likova kojoj nas Östlund izlaže, većina nas može da pronađe deo spdnje na sopstvene stavove. I, baš zato, ovaj film se i neće svideti mnogima. Ali, baš zato, on je dostojan svoje provokativnosti. Takve se priče više gotovo uopšte ne snimaju. Zato, svaku posebnost, treba posebno gajiti. Ma kako se umorili od nje...

... A, Bunjuela ko se seti, setiće se...