Babylon VS The Fabelmans

Čudno kako se desilo, ali dva filma koja su pobudila velike svetske "frke", približno slične tematike, stigla su istovremeno u ovdašnje dvorane - Babylon i The Fabelmans. I, dok je prvi delo koje kao reditelj i scenarista potpisuje Damien Chazelle (First Man, La La Land, Whiplash, serija The Eddy), drugi je delo velemajstora Stevena Spielberga. Oba filma, na ovaj ili onaj način, pripovedaju o ljubavi prema filmskim slikama, Holivudu, njegovim iskušenjima. S tom razlikom, da se Spielbeg odlučio za intimniji pristup, nudeći neku vrstu romantizovano-autobiografskog pristupa problematici želje za stvaranjem u Holivudu, dok je Chazelle pokušao da nam napravi gotovo "epitafno" delo koje govori o iskušenjima, zabludama, ali i lepotama življenja i rada u Holivudu, tamo negde u "ludim dvadesetim", u vremenu koje se suočilo s iskušenjima prelaska s nemog na tonski film.

Jedan znameniti filmski kritičar napisao je da je Babylon "kao La La Land na kokainu". I, to je možda i najpribližnija odrednica šta nam je, zapravo, Chazelle ponudio. Ludilo, možda i "preartificijalno", dugo par minuta više od tri sata. Pa, ko izdrži. Montažni kadrovi smenjuju se jedan za drugim, čineći ovo delo možda i prenapornim za standardne emocije, ali sve to čini da celokupan utisak bude vredan doživljaja. Prema svemu tome, Spielbergovih dva i po sata deluje kao "razbibriga", ali je "intimnost" koju autor E.T. the Extra-Terrestrial nudi, čini se, mnogo "bliža" običnom gledaocu, bez "(kvazi)artificijelnih" pretenzija koju nudi Chazelle. Pripovedanje kod Spielberga teče ravnomerno, lako ga je pratiti i shvatiti, dok Chazelle "barata" mnogim likovima i aluzijama na stvarne likove i događaje (ne baš poznate "neupućenim" gledaocima koji ne prate istorijat kalifornijskog glamura), praveći u neku ruku "film epohe", opterećen možda i suvišnim kadrovima, uključujući i one koji svesno provociraju svojom šokantnošću (recimo, orgijastične žurke ranog Holivuda, koje svojom bestijalnošću podsećaju na scene iz Pazolinijevog Salò o le 120 giornate di Sodoma, a kojima prethodi čak i "krupnokadrovsko" pražnjenje creva pravog slona na facu glavnog junaka, kome je dato u zadatak da tu živuljku obezbedi za zabavu raspojasanih gostiju na pomenutoj žurci (Može li iko da zamisli Spielberga da ikad snimi takve kadrove?)!??? 

Shodno svemu napisanom, The Fabelmans ostaje moj favorit u odnosu na Babylon. Chazelle jeste da je možda sebi postavio kompleksniji zadatak, želeći da kroz priču o vezi između jednog holivudskog "službenika" (Diego Calva) i Femme fatale glumice (Margot Robbie), uz dodatak neizbežnog Brada Pitta (kao holivudskog "tate-glumca"), predstavi priču o tome kako se sam Holivud menjao i stasavao u to što jeste sada (a i mi sa njim), ali ponekad treba biti i razložniji u tome šta želiš da postigneš svojim emocijama, ma koliko da ih imaš. Babylon jeste šljašteći, bogat muzikom i pokretom, montažerski i zanatski velelepan, ali mu, bar po meni, fali "ono malo duše više" koje The Fabelmans ima da ponudi. A, Spielberg je čak i pola sata kraći...