Komentar nedelje - El Conde

Poštovani korisnici foruma našeg sajta - uvodimo jednu novinu! Od ove nedelje posebno predstvaljamo komentar koji nam se učinio da pobuđuje najveću pažnju u prethodnom periodu, kako svojim kvalitetom, tako i provokativnošću.

Hvala aleksandar-kojic na komentaru!!!

- Ako ne volite horor filmove,a posebno one o besmrtnim krvopijama,obavezno pogledajte ovo stilizovano mitološko, filozofsko, znanstveno i umetničko ostvarenje visokog stupnja globalne kulturalne vrednosti i važnosti. Iz nekog neobjašnjivog razloga, u zadnje dve godine snimljen je pregršt filmova o vampirima upitnog kvaliteta, od kojih su me samo tri zainteresovala u režiji Bred Andersona, Luke Gvadanja i Andrea Øvredala. Ova sipatična bajkovita nadrealna satira se po mnogo čemu izdvaja od svih ostalih."El Conde“ (Grof), film reditelja Pabla Laraina sa premijerom u Veneciji je osvojio nagradu za najbolji scenario. Okarakterisana kao jedinstvena i surealna bioskopska politička farsa, objavljena je na Netflixu 15. septembra 2023., četiri dana nakon 50-to godišnjice državnog udara 1973. godine, u kojem je Pinoče preuzeo vlast u Čileu,rušeći socijalističku vladu Salvadora Aljendea.

Ovo nije horor, niti vampirski film. Vampir je ovde samo fiktivna metafora za večno i nekažnjeno zlo. Dakle, ovo je gorka komedija o vrlo ozbiljnoj i teškoj temi. Sumorno tragikomičan prikaz najgnusnijeg čudovišta Larainove nesrećne zemlje - nemilosrdnog diktatora Augusto Pinočea koji ovde metaforički poprima oblik vekovima starog vampira osuđenog na večni život. Haime Vadel glumi Pinočea koji pije krv sa besomučno šarmantnom nesvesnošću kao da nije svestan sopstvene podlosti. Reditelj prikazuje diktatora kao patetičnog parazita i lišava ovog starog ubicu svake pobožne vrline. Dok nekažnjivost ostaje surova istina, postoji morbidna radost kada se vidi kada izmišljeni Pinoče shvata da će ga istorija zauvek sramotiti i da više nema pravo da utiče na to kako će da ga doživljavaju budući naraštaji. Nije da ima mnogo savesti, ali komedija proizlazi iz toga kako se i dalje ponaša kao pobednik iako zaudara na irelevantnost u svom oronulom telu trulog starca. Očnjaci novog Larainovog filma, probijaju se veoma duboko u krvavo tkivo Santijaga, a njegov farsični ton se kreće prema stilskoj oštroumnosti,kao i meditativnom pristupu sazdanom na društveno-političkom i istorijskom temelju.

Sadržaj filma je pravi urnebes, osmišljen od strane samog reditelja i scenariste Giljerma Kalderona.Naratorka Margaret Tačer počinje ovu bajku perfektnim šekspirovski akcentiranim engleskim jezikom: “This whole farce began centuries ago - in France, of course.”

Čileanski diktator,general Augusto Pinoče je predstavljen kao vampir koji luta Zemljom već 250 godina. Preživeo je do današnjih dana sisanjem krvi svojih žrtava - sa posebnom sklonošću ka aristokratskim srcima ubačenim u smuti blender i držanjem podalje od radničke krvi koja je pomalo "oporog ukusa“. On svedoči pogubljenju Marije Antoanete u 18-tom veku, ruši Aljendea 1973.godine,nezakonito stiče ogromno bogatstvo i čak dva puta lažira svoju smrt, prisustvujući sopstvenim sahranama. Na kraju, umoran od svega, povlači se na udaljenu farmu živeći skriven u vili koja se raspada,sa svojom suprugom Lucijom i vernim batlerom te polako gubi volju za životom. Batler Fjodor je generalova najodanija lukava lisica i slika izopačene samoće, iskazujući divljenje svim zverstvima koju simbolizuje bivši vođa. Pinoče je vladao dvadeset godina, kriv (ali nikad direktno) za mnoga ubistva, mučenja, hapšenja i krađu, uz podršku supruge Lucije, opake žene i talentovanog stratega sa ogromnim uticajem na Pinočea. Jedan sjajan citat iz filma doprinosi tome: "Ako želiš nešto da se kaže, pitaj čoveka.Ali ako želiš nešto da se uradi, pitaj ženu."

Protiv Pinočea je u vreme njegove smrti 2006. godine bilo podignuto oko 300 optužbi radi kršenje ljudskih prava i pronevere tokom vladavine. Međutim, nakon 250 godina života, od Francuske revolucije do današnjeg Čilea, Pinoče doživljava egzistencijalnu krizu, onu koja ga dovodi do toga da prestane da pije krv. Konačno je odlučio da umre. Za razliku od stvarnog života, 2006. godine nije umro potpuno nekažnjeno. Čik pogodite - zašto? Njegova pohlepna deca unajmljuju monahinju i egzorcistkinju, prelepu Carmencitu da protera i ubije Pinočea pod maskom revizije porodičnog bogatstva. Umesto toga,ona i matori grof se zaljube,ali romansu prekida Margaret Tačer koja je ustvari Pinočeova majka!!!!

"El Conde" je alegorija moći i u skladu je sa Larainovim prethodnim filmovima "Jackie" (2016) posvećenim Džeki Onazis i "Spencer" (2021) Ledi Dajani. Režiser je skrenuo pažnju i izvan Čilea sa ove dve psiho-drame koje su probušile ikonografiju Žaklin Kenedi i princeze Dajane i pretvorile političku slavu u noćnu moru. Larain je često govorio u intervjuima, kako veruje da je njegova zemlja i dalje podeljena - i progonjena - ne samo zbog Pinočetovih zločina već i zbog njegove pravne nekažnjivosti.Pinočeova diktatura često je bila tema filmova ovog sjajnog čileanskog reditelja, od tvz. "Nenamerne trilogije" - "Tony Manero","Post Mortem" i remek dela "No" do "Nerude" i gadnog filma "The Club".

Ova mračno delirična satira ukorenjena u horor, ali horor iz stvarnog života, otkriva da Pablo Larain ponovo razmatra poznate teme bez gubitka njihove provokativne moći. Grof je u centru pažnje i predstavlja iskonsko ZLO u svom vekovnom prisustvu, što je metafora na vreme teških dana za Čile. Nepatvoreno zlo koje je spremno na sve i koje uništava nečiji život čineći zlo radi samog zla. Kako je sam Larain objasnio: "U Čileu je desnica, kao deo Pinočeove vlade, direktno odgovorna za ono što se dogodilo kulturi tokom tih godina, ne samo uništavanjem ili ograničavanjem njenog širenja, već i progonom pisaca i umetnika. "On je naveo da je "Čile skoro dvadeset godina bio nesposoban da se umetnički izrazi“ i da smatra da "desnica širom sveta nije mnogo zainteresovana za kulturu i to otkriva neznanje koje je verovatno njihovo, jer je izuzetno teško da izvučeš maksimum iz ničega ili da uživaš u tome ako nemaš znanja o tome“.

A zlo nije samo u Pinočeu, već i u njegovoj ženi i deci, čak i u monahinji, i u svakom ko se približi ovoj porodici ogrezloj u krađi i nasilju, opravdanom kao neophodnom za samoodržanje.Čak i monahinja Carmencita - ekspert za egzorcizme pridružuje se pohlepnoj Pinočevoj deci da tobože istera đavola iz grofa i spasi ono što je ostalo od njegove duše (čitaj - njegove imovine). Snimak monahinje Carmencite dok levitira u čistoj ektazi, kao da se uzdiže u svoju beatifikaciju, podseća na snažnu gracioznost Drajerove "La passion de Jeanne d'Arc” iz 1928.godine sa primesama devijantne senzualnosti. Pinočeovu sredovečnu decu, čopor pohlepnih, ali bezvoljnih pojedinaca koji očajnički žele da obezbede da njihov miran, zakoniti način života ostane neometan čak i ako njihov otac želi da umre,reditelj prikazuje kroz egocentrične svađe i sebične preokupacije oko porodičnih finansija sa nekim od najžešće naglašenih rečenica scenarija,što ih čini skoro pa strašnijim zverima od samog Pinočea. Sve ovo je umotano u primamljivu bezvremenost oštrih crno-belih slika kinematografa Edvarda Lahmana, koje su najupečatljivije kada mračna figura u punoj vojnoj regaliji poleti kao debeli Betmen iznad primorskog grada.

Čini se da ovaj put Larain "namiguje" međunarodnoj kinematografiji, od Yorgos Lanthimosovih bolesnih groteski do stilizovanih holografskih vizija Wesa Andersona, od Sokurove "Trilogije o moći" do Drajerovog duhovnog asketizma, pa i horor humora "Frankenštajna Juniora".Larain daje oduška crnom humoru sadržanom u veštom oslikavanju portreta svih glumaca sa njihovim intenzivno emocionalnim učešćem koje podseća na njegove rane radove: "El Conde" čak ide stepenicu dalje jer ostaje hladan i konceptualan, a veličanstvena fotografija Edvarda Lahmana, tako topla i senzualna,ovde se pojavljuje zamrznuta u službi crne i nadrealne komedije,a opet je puna strasti i žeđi, naravno. Snimljen u crno-beloj tehnici, čileanski reditelj potpisuje žestoki i briljantni autorski film koji se pretvara u važno upozorenje svim nacijama da se ovakva istorija više nikada ne ponovi. Dok sam gledao ovaj crno-beli film,setio sam se predivnog Johna Prinea,jednog od najvećih američkih songwritera,koji u svojoj potresnoj pesmi "Lake Marie" uživo kaže publici: "You know what blood looks like in a black and white video? Shadows, Shadooooows...." Od ove rečenice,zaledi mi se krv u žilama svaki put kada je čujem.

“The World is a Vampire” pevaju Smashing Pumpkins u pesmi "Bullet with Butterfly Wings", a Pablo Larain je za svoj deseti film izabrao da transformiše čileanskog generala i diktatora Augusta Pinočea u okrutnog krvopiju. Za mene kao fanatičnog filmofila i diskofila,ovaj film je kao dijamant pao sa neba.Gledao sam na hiljade filmova i uvek sam tražio "ono nešto" drugačije,neobično,različito - nešto što probija granice i širi vidike.Ono što će mi odzvanjati u glavi danima i noćima. Iskreno,nisam ovo očekivao od Pabla Laraina.Uspeo je veoma hrabro da snimi nešto što se ne uklapa u opšte poznate žanrove,iako podseća na one dobre stare kasične filmove iz 40-ih i 60-ih!

Montaža, kinematografija, scenografija i dekoracija setova, kasting i svi ostali elementi produkcije... sve je besprekorno!Jednostavno, nema druge reči za neverovatno bizarnu kombinaciju potpuno različitih elemenata koji istinski svrstavaju ovaj film u samostalnu kategoriju. Kakav sjajan ansambl umetnika! Izuzetni performansi koji izgledaju tako uverljivo i prirodno! Samo gledajte i videćete koliko je zapanjujuće razrađena svaka karakteristika svakog lika! Delo koje pokazuje koliko je reditelj posvećen i ozbiljan autor u pravom smislu te reči.

Bez bilo kakvog kompromitovanja ili prijatnog komercijalizma, Larain potpisuje lično delo koje je, po svoj prilici, trebalo da NE zadovolji ukuse onih koji tretiraju filmove kao dokonu,predvidljivu i jednostavnu zabavu, ali svakako je ovo delo namenjena onima koji još uvek veruju da bioskop može biti umetnička forma,i posmatraju svet radoznalim dečačkim očima.

U "El Conde" Pablo Larain zamišlja paralelni univerzum inspirisan novijom istorijom Čilea.U ovom imaginarnom svetu evokativnih sekvenci,moram da citiram Borhesa koji je jednom rekao: "Čovek je besmrtan sa strahom da to bude“.Istina je da je Pinoče uživao tokom svog predugog života,ali mogućnost da se sve to ponovi još jednom,za njega je još strašnija noćna mora. Film je snimljen između Santijaga, La Boke, Patagonije i čileanskog Antarktika, i vraća nam, zahvaljujući blistavo-mračnoj crno-beloj tehnici, svu moć bioskopa shvaćenog kao sedma umetnost (Lično bih je stavio na prvo mesto). Kao što je Stefan Malarme napisao: "Jedno bacanje kocke nikada neće ukinuti verovanje u šansu”. Tako da određene ideje, često briljantne, nastaju slučajno. Dokaz za to je jedan baš slučajni momenat. Pablo Larain je prvobitno razgledao fotografije nekih čileanskih generala, uključujući i Pinočea koji je nosio ogrtač, i iznenada to povezao sa vampirima! Tako je nastao ovaj film.

U scenama, kada bivši diktator lebdi na nebu u svojevrsnoj uznemirujućoj mešavini Nosferatua i Betmena, na pamet mi padaju remek dela nemačke ekspresionističke kinematografije i Marvel ili DC stripovi. Kroz stilske odlike fejk-horor žanra,reditelj nam govori o rani koja nikada nije zarasla, o zločincu, koji je preminuo 2006. godine, kada je još bio pod istragom i koji nije mogao da se nosi sa realnom pravdom. Na kraju krajeva, najstrašnija stvar u vezi sa ovim veličanstvenim i veoma originalnim igranim filmom nisu ljudska srca, istrgnuta iz grudi žrtava, a zatim pomešana u blenderu i naiskap progutana od strane vampira, već nekažnjivost koju je Pinoče uživao tokom celog svog života. Tu dovodimo u pitanje moral stvarnog hladnokrvnog fašiste i diktatora,ili "toplokrvnog" vampira čiji najveći strah je da se sve to ponovi u večnoj besmrtnosti.Bez obzira na vreme (XVIII vek), sasvim je relevantno i danas citirati aforizam britanskog filozofa Edmunda Berka koji se ističe na spomeniku koji se nalazi u koncentracionom logoru Dahau: "Onaj ko ne poznaje istoriju, osuđen je da je ponavlja“.

Crno-bela diverzija Pabla Laraina "El Conde“ je pametno, beskrajno duhovito, opojno, neodoljivo psihodelično i artističko filmsko delo. Ovaj opako smešan, krvlju natopljen portret raspadajućeg tiranina, kao i skoro svaki film o kome pišem definitivno nije za svakoga,zato pazite! Larain ne pruža lažne nade o iskorenjivanju ideologija koje su dozvolile da se sve to desi u Čileu i potraje. Umesto toga, on nas upozorava da zlo nikada ne nestaje - ono se samo transformiše da bi otrovalo nove umove.

P.S.
Ako se ikada nađete ugriženi i pretvoreni u večno besmrtno stvorenje sa prefinjenim ukusom za vitalne tečnosti, znajte da smuti napravljen od ljudskih srca pravo iz grudi neke nesuđene žrtve predstavlja napitak koji čini čuda za vaše telo, jer se ono podmlađuje,a posebno lice. Za obavijesti o indikacijama, mjerama opreza i nuspojavama upitajte svog liječnika ili ljekarnika.