Za sve opcije molim te da se prijaviš ili registriraš!
}
blogi
26.10.2023.
Komentar nedelje - Der siebente Kontinent
IgaBiva
Poštovani korisnici foruma našeg sajta - uvodimo jednu novinu! Od ove nedelje posebno predstvaljamo komentar koji nam se učinio da pobuđuje najveću pažnju u prethodnom periodu, kako svojim kvalitetom, tako i provokativnošću.
Hvala aleksandar-kojic na komentaru!!!
Unapred da kažem - Ovo ne preporučujem nikome!
Definitivno najstrašniji film koji sam u životu gledao je ''The Seventh Continent'' - Michaela Hanekea iz 1989.godine.Ne,ovo nije horror i nema ni kapi krvi. Kao što sam već pisao, William Friedkinov "The Exorcist" (1973), je bio moja noćna mora kad sam bio klinac. Posle sam gledao mnoge boleštine kao Pasolinijev "Salo-120 dana Sodome" što je duboko kontroverzna i gadna antiratna drama, pa onda bizarna tortura u "Audition" i "Subconscious Cruelty", bolesni "Srpski film", "Begotten", "Threads", "The Woman", "The Martyrs", "Cannibal Holocaust" i naravno ekstremno odvratni "The Human Centipede II". Za razliku od svih njih je "The Seventh Continent", opasan po život, težak, užasan, bolan i beskrajno tužan...ali to nije horror,ni blizu.
U ovom filmu,Michael Haneke prikazuje normalan i običan život ljudi koji svaki dan ustaju rano, rade, jedu, spavaju pa sutra opet ustaju, rade, jedu, spavaju... Naravno, Henekea obožavam, zato što snima naizgled jednostavne filmove, ali zna kako da uvede gledaoca u depresivno, pa i anksiozno stanje potpuno običnom pričom. Odnosno, teško je gledati njegove filmove, a zaista se ne saživeti sa likovima u njima. Vrlo često se Haneke poigrava sa namernim nedorečenostim, bezrazložnim postupcima protagonista, neočekivanim šokantnim zaokretima ili naglo prekinutim filmovima bez epiloga i bilo kakvog objašnjenja. Bukvalno nas tera da sami zaključujemo (što bi rekao Mizi - imadžinujemo i deskriptujemo) šta bi moglo da se desi na kraju ili zašto je neko nešto uradio. To baš zna da iznervira pažljivog uljuljkanog gledaoca ostavljenog u čudu, zbunjenog bez lepo serviranog očekivanog završetka. Zato, kada se upale svetla, mnogi napuštaju bioskop besni i prevareni. Ovaj lukavi lisac to i želi, jer on ne snima svoje filmove da bi se dopao publici,već da je natera da misli. Dokoni posetilac bioskopa kupi kartu i samo želi da se zabavi. Razmišljanje je u današnje vreme naporna rabota jer svi imamo google. Kurt Cobain je davno napisao: "Evo nas sada, zabavi nas."
A true master of his craft, Michael Haneke nas tako "ubacuje" u svoje filmove da se osećamo kao saučesnici njegovih zamki, zagonetki i bezizlaznih lavirinata,što nas tera na lične konkluzije njegovih uvrnutih imaginacija. Tako složena struktuirana misao nije nužna posledica premisa, odnosno, ne sledi nužno iz istih,što razvija kritičko mišljenje kod "osuđenog" gledaoca, hteo on to ili ne. Zato nas ovaj atipični osobenjak ostavlja potpuno same i gole u introspektivnom preispitivanju, poniranju u sebe i istraživanju svih naših nataloženih slojeva privida i svesti. Michael Haneke je jedan od najvećih živih filmskih umetnika koji svakim novim projektom, vrlo zahtevno izaziva svoje gledaoce, filmovima koji odražavaju stvarne delove naših života na realističan, često surovo hladan, uznemirujući ali nezaboravan način. Jedan od najiskrenijih filmskih stvaraoca svetske kinematografije, Haneke je pisao i režirao svoje kontroverzne filmove koji razaraju ogoljenim emocijama sa uglavnom poremećenim likovima. Ova već kultna figura austrijske kinematografije studirao je dramu, filozofiju i psihologiju u Beču, a nakon diplomiranja postao je filmski kritičar i TV montažer. Godine provedene na televizijskim radovima navele su ga da konačno režira svoj prvi pravi igrani film, tokom svojih ranih 40-ih, što je pomalo kasno za filmske stvaraoce. Ali vredelo je čekati.
U svom prvencu - "Sedmom kontinentu", Haneke postavlja osnovu onoga o čime će se baviti njegov budući rediteljski pristup: bioskop koji ne daje odgovore, ali koji se usuđuje da postavlja sve više i više pitanja, bioskop koji psihološki razgrađuje i analizira ljudska stanja svesti u svojim najmračnijim i neočekivanim putevima van svake holivudske formule. Filmovi koji postoje da bi se suočili sa publikom, a ne da bi je utešili. U "Sedmom kontinentu" se Haneke bavi dualnošću društvenih vrednosti u odnosu na unutrašnje vrednosti, dok razotkriva naizgled savršenu porodicu koja se nalazi u fizičkom i materijalnom raspadu iz, za gledaoca, nepoznatih razloga. Bio je to prvi put da je njegov film poslat na filmski festival u Kanu (prikazan van konkurencije), ali je uspeo da izazove nelagodnost publike bizarnim scenama koje su imale za cilj da izvuku sve moguće reakcije publike, a pre svega šok koji počinje tek na polovini naizgled normalnog filma. Njegov sledeći poduhvat na prelazu decenije bio je u suočavanju sa poremećenim adolescentima i otuđenošću koju imaju u odvajanju stvarnosti od fikcije, pokušavajući da ukrsti oboje do drastičnih rezultata. U "Benny's Video" (1992), prikazuje nam zastrašujuću priča o dečaku koji prvi put gleda ubistvo svinje na VHS traci i želi da to primeni u stvarnosti. Impresioniran snagom koju mediji mogu izazvati kod ljudi,Haneke nastavlja svoj ples sa Sotonom u opet veoma kontroverznoj "Funny Games" (1997), gde dvoje tinejdžera drže porodicu kao taoce, da bi igrali sadističke igre samo radi svoje bolesne zabave.
Film je učvrstio Hanekeovo ime kao jednog od najvećih autora svoje generacije, ali je izazvao veliku debatu sa temama nasilja, sadizma i uticaja koje te stvari imaju na publiku. Na Filmskom festivalu u Kanu 1997. godine, to je bio film koji je najviše kritikovan od strane publike,a Haneke se zadovoljno smeškao jer je baš to i hteo - malo prodrmati sterilnu i uspavanu kansku publiku.
"Sedmi kontinent" je Hanekeov debitantski igrani film i prati tri člana jedne austrijske porodice srednje klase koju čine Georg, inženjer; njegova supruga Ana, optičar; i njihova mlada kćerka Eva. Oni vode naizgled normalan rutinski urbani život,ali iznenada odlučuju da unište svoje živote bez ikakvog očiglednog razloga.To implicira nekakvu njihovu umišljenu bolesnu ideju izazvanu alijenacijom u savremenom repetitivnom životu. Po Hegelu, to se odnosi na nešto što je stvorio čovek, a onda mu se ta tvorevina ukazuje kao strana i želi da je uništi. Dakle, otuđenje od društva i/ili od svog bića. Fojerbah je dosta pisao o tom sociološkom fenomenu duševnog rastrojstvo, a mudri vragolan Haneke nigde ne objašnjava razlog već samo brutalno realno pušta da kamera klizi kao u nekom dokumentarcu. Ovaj njegov debitantski film, inspirisan je istinitom pričom o porodici koja je zaista izvršila samoubistvo bez policiji poznatog razloga. Film je ušao u selekciju za najbolji film na stranom jeziku na 62. dodeli Oskara, ali nije prihvaćen kao nominovan. Znamo i zašto...
Zanimljivo je da su mnogi moji prijatelji prekinuli gledanje već nakon pola sata, jer se ne događa doslovno ništa,osim normalnog, jednostavnog i dosadnog života tri člana jedne porodice. Čak nema nikakvih nagoveštaja da će se bilo šta desiti do kraja. Ali...
Film je podeljen na tri dela. Prva dva, 1987,i 1988, gde svaki deo oslikava jedan dan u životu porodice, detaljno prikazujući njihove svakodnevne aktivnosti. Klasična sterilna rutina modernog društva. Na početku svakog dela čuje se glas supruge koja čita pismo muževim roditeljima u kojem ih obaveštava o njegovom uspehu na poslu. Mnoge aktivnosti u ova dva dela su gotovo iste i dosadne. Haneke, poznat po svojoj potpunoj finansijskoj nezainteresovanosti i festivalskim lovorikama je namerno i eksperimentalno hteo da vidi koliko monotone realnosti će izdržati publika i kada će gledaoci početi da napuštaju bioskope. Bilo mu je poznato kako je to isto uradila genijalna belgijska rediteljka Chantal Akerman u svom tročasovnom remek delu "Jeanne Dielman, 23 quai du Commerce, 1080 Bruxelles" iz 1975.godine. Ooobavezno pogledajte ovaj njen film,nećete se pokajati.
Treći deo, 1989, počinje odlaskom porodice iz kuće bake i dede nakon posete. Muž zatim pročita pismo, napisano sledećeg dana, u kojem svoje roditelje obaveštava da su on i njegova žena dali otkaze na poslu i odlučili "da odu“. Naslov filma je referenca na Australiju, sedmi kontinent koji se u filmu spominje kao porodično odredište.
Razglednica Australije visi na ulaznim vratima i prikazana je u sva tri dela. Vizualizovana je kao izolovana peščana plaža i kamenita obala, sa planinskim vencem na levoj strani i okeanom sa misterioznim talasima. Iako je slika lepa na prvi pogled, klaustrofobična priroda deluje zastrašujuće zlokobno. Obala liči na pustinju,a plaža je izolovana, praćena diskretnim zvucima talasa u zlokobnom tonu. Australija je simbolizovana kao idealno mesto za bekstvo za ovu austrijsku porodicu,jer je najudaljenija.
Iako ledeni Haneke ne daje odgovore ZAŠTO,neka moja lična opservacija, nakon više puta pažljivo odgledanog filma, možda objašnjava da njihovo samoubistvo nije bilo "bez ikakvog razloga": Porodica, gladna pažnje i očajna da pobegne od svakodnevnog života abrazivne rutine, odlučuje da preokrene stvari i krene u bitku protiv te rutine. Nakon tri bolne godine života u svojoj kući, dosadnih poslova, besmislenih banalnih razgovora i razočarenja, prve dve trećine filma prikazuju glasan i užurban svet čiji su i oni sastavni deo. Sve je samo niz repetativnih monotonih ponavljanja. Polu-apokaliptične sekvenca pokazuje neku vrstu očajničke borbe života koja se nikada ne prekida, već se samo jednolično ponavlja i izluđuje ljude svojom "nepodnošljivom lakoćom postojanja."
Treći deo u filmu se dešava 1989. godine i tu počinje ONO najjezivije,najstravičnije,najfascinantnije,kao i najpotresnije i najdirljivije.Bračni par odlučuje da izvrši samoubistvo,ali pre toga fanatično žele da unište sve u kući i da iza njih ne ostane nikakav trag.Zatim dolazi veoma teška moralna odluka - da li da povedu sa sobom kćerku Evu ili ne, ali su to odlučili nakon što je devojčica rekla da se ne plaši smrti.Na snimcima vidimo roditelje kako daju otkaze na radnim mestima, zatvaraju svoje bankovne račune i dižu sav svoj novac, lažu bankarskim službenicima da emigriraju u Australiju, prodaju svoj automobil i kupuju veliku količinu alata za sečenje i rušenje - sekire,čekiće,maljeve,bušilice,lopate,testere,motike i šumarske pijukove.Izoluju zidove da komšije ne bi čule buku.E,ovde gledaoci ne mogu da veruju šta gledaju.Značajni treći deo sadrži preko 30-minutne sekvence iscrpne akcije potpunog uništenja svega u kući.Osim naracije pisama koja se čitaju naglas, zvučni zapis ovog filma je skoro u potpunosti dijegetski (izvor svakog zvuka je vidljiv, ili se pojavljuje na ekranu).
Ovo je veoma iritantan film. Ovo je veoma ogorčen film. Ovo je film koji slavi tugu i bes. Ovo je film koji prikazuje čovečanstvo i otpisuje ga kao da je beskorisno.Možete skoro da osetite kako se Haneke iza kamere oseća ogorčeno i želi da kazni publiku koja bi samo htela da pogleda film sa dobrom pričom i zanimljivom radnjom. Haneke ide toliko daleko da nam ne pruža ništa od narativne logike i umesto toga odlučuje da napravi besni osvetnički traumatizirajući film.U skoro svim njegovim delima - nikada nije želeo da izgradi bilo kakvu simpatiju ni sa jednim svojim likom.Prvobitno je Michael Haneke napisao naraciju koja bi počela samoubistvom i bila bi isprekidana flešbekovima raznih ustaljenih porodičnih aktivnosti, ali je nakon 6 nedelja pisanja odbacio ovu ideju jer su flešbekovi služili kao objašnjenje za samoubistvo, a Haneke nije želeo da film objašnjava bilo šta.Po njegovim rečima, film je zasnovan na novinskom članku koji je pročitao o porodici koja je izvršila samoubistvo na ovakav način.Pre premijere filma na Filmskom festivalu u Kanu, Haneke je rekao producentu da će dve scene izazvati najjače reakcije: uginuće Evine omiljene ribice pri razbijanju akvarijuma i bacanje novca u toalet.Producent filma se složio oko ribe, ali nije verovao da je ljudima baš toliko stalo do novca. Ispostavilo se da je Haneke bio u pravu; tokom scene bacanja novca, bio je svedok nekoliko ljudi koji su u šoku napuštali bioskop. Tačno je predvideo producentu da će publika biti uznemirena tom scenom, i primetio da je u današnjem društvu ideja uništavanja novca tabu mnogo više nego što roditelji ubijaju svoje dete i sebe.
Na kraju filma piše: "Porodica S. [Schober] je pronađena 17. januara 1989. Na zahtev zabrinutog brata supruge, vrata stana su provaljena. 20. februara porodica je sahranjena. Uprkos pismu ostavljenom roditeljima, oni su odbili da veruju da je reč o samoubistvu i podneli su prijavu za ubistvo protiv nepoznatih strana. Policijska istraga koja je pratila ovu sumnju je bila bez rezultata. Događaj je zatvoren kao nerešen slučaj." Ovde bih naglasio da je "Sedmi kontinent" apsolutno najgore mesto za početak, ako ste zainteresovani i imate hrabrosti da uđete u Hanekeove zadivljujuće filmove.
Fascinantno je snimljeno gotovo ceremonijalno opraštanje od svakog i svačega na degutantno neukusan i groteskan način.Porodica, potpuno normalno, prvo uživa u luksuznom ručku, a zatim sistematski uništava sve što ima u kući, ali automatski i bez strasti, bez ikakvog razgovora (kao i skoro sve njihove rutinske radnje u filmu). Pocepaju sav svoj novac i baci ga u toalet. Jedina prikazana emocija je kada Georg razbije njihov veliki akvarijum, a njihova kćerka histerično počinje da vrišti i plače. Konačno, oni počine samoubistvo predozirajući se koktelom pilula rastvorenih u vodi, prvo Eva, zatim Ana, i na kraju Georg, koji povraća,ali neposredno pre nego što umre, metodično ispisuje imena, datum i vreme smrti sva tri člana porodice na zidu, postavljajući znak pitanja za svoje vreme smrti. Na vratima je zalepljena razglednica upućena Georgovim roditeljima.Dakle, sve odluke su donete. Planiranje je završeno. Njihovi životi su se ispraznili. Ostala je samo statika televizora - nema više programa i sve je tamno duboko u noći, osim zrnasto plavog ekrana koji treperi u mraku.Ovaj osobit film kultnog autora impresivnih umetničkih filmova,polako i tiho gradi svoju šizofreno promenjivu dinamiku,potpuno lišenu klasičnog ritmičkog stila i tipičnih filmskih konvencija kako bi se prikazao svet koji postaje sve otuđeniji i mučniji. Ovo je istinski zastrašujući film, ali zastrašujući na način koji postaje mnogo jači nakon što se film završi i ostavlja nas kao taoce Hanekeovih naturalno grubih proganjajućih slika koje plivaju u našim mislima danima. Gubitak volje i empatije u ljudskom biću, koliko znam, nikada nije prikazan na tako pesimistično groteskan način.
- Komentarji (1)
Za komentiranje morate biti prijavljeni!
member
23.10.2023. 18:46
Nisam gledao film, niti ću, ali je tekst odličan pa će mi biti dovoljno. Gledao sam čak tri Hanekeova filma( "Cache", "Amour" i " The white ribbon") i doživljaji su mi upravo kao kod ovih što su izlazili na pola filma, samo što sam ja ipak gledao do kraja. Gledao sam već nešto evropskih filmova sa neprijatnim temama, mahom skandinavskih, grčkih ili holandskih. I uglavnom pozivaju na razmišljanja, ali pitam se da li ona publika koja stvarno treba da razmišlja gleda takve filmove. Ili kao što je Haneke inspiraciju iscrpeo iz novinskih vesti, tako nažalost i mi možemo svakodnevno da se "inspirišemo" na razmišljanje raznim gadostima i nepojamnostima koje možemo tamo pročitati. Ipak pisac ovog teksta nam je sve sjajno obrazložio uz biografski značajne informacije, pa ne bih imao ništa protiv da nastavi da nam pruža svoje osvrte na filmove, makar da me poštedi onih neprijatnijih. Živi bili!