Angst essen Seele auf

Sjajno Fassbinderovo čitanje Sirkovog klasika, All That Heaven Allows (1955), znatno sirovije, modernije, bez veštackog romantizma, bez strasti (likova), smešteno u meni bliži milje i odnose, u podjednako znalački vođenom filmu. (hej, volim Douglas Sirka! a Fassbinder ga je i obožavao, govorim naravno o drugačijem čitanju a ne "ispravci" Sirka)

Draga stara udovica Emmi iz obližnog kafea za emigrante začuje egzotičnu, arapsku muziku, te još jedne od svojih samotnih večeri odlučuje da proviri u dotičnu. U tom njoj neznanom svetu, ona upoznaje znatno mladjeg marokanskog automehaničara, Alija...i ono što počinje kao poznanstvo iz znatiželje i usamljenosti, prerasta u utehu i brižnost, svakako i ljubav izmedju ovo dvoje, što ih ubrzo vodi ka braku. Avaj, njihova sredina za tu ljubav ima samo predrasude, osude, netrpeljivost i mržnju, na baš svakom koraku. Nemačka je tih godina (posle haosa na minhenskoj Olimpijadi), ponovo nekim delom bila sklona rasizmu, nacionalizmu, zatucanim predrasudama, te je ova, doduše svakako univerzalna i bezvremena priča, itekako bila aktuelna, hrabra, prst u oku krhkom društvu. Meni i teže pada to što sada i ovde nije ni malo bolje, zapravo je sve još i lažnije i tamnije, zatucanost je stravična, predrasude su nakazne, mržnja gotovo nepomirljiva, te je upravo ta univerzalnost priče ono najefektnije, po mene tj. Doduše, za ljubav Emi i Alija, Fassbinder ipak ostavlja nadu.

Odličan, hrabar, sirov, lišen sjaja i ( ionako lažne) glorifikacije romanse, zapravo sa savršenim balansom romantičarskog duha i životnog realizma, uz fin prikaz i svog sivila koje se provlači kroz naše junake sa svim njihovim manama, koje su odmah tu, ispod površine hrabrih poteza iz srca i usamljenosti. Ne može aktuelniji, ni posle gotovo 50 godina.