Becoming Led Zeppelin (2025)

Ocena uporabnika

Odlično!

Leto:

2025

Zvrst:

glasbeni, dokumentarni

Trajanje:

121 min

> Self
John Paul Jones

> Self
Led Zeppelin

> Themselves
Jimmy Page

> Self
Robert Plant

> Self

Povzetek:

Film za koji niko nije mislio da će biti snimljen. Uspon slavnog benda bio je brz i gotovo nedokumentovan. Pristupajući grupi i njihovim ličnim arhivama, uz punu podršku benda i nikad ranije viđenih snimaka ovaj film uvodi nas u zvuke i događaje rane karijere grupe Led Zeppelin.

Obdelal/la:

IgaBiva

Poglejte podobne vsebine
Komentarji filma/serije (25)

It Might Get Loud (2008)
glasbeni, dokumentarni
Film prati životni put trojice uticajnih gitarista, pokušavajući da rasvetli kako su došli do prepoznatljivih stilova
King of the Apocalypse (2025)
dokumentarni
Pratite Dakotu Adamsa, sina osnivača Čuvara zakletve, dok nas vodi u srce pokreta američke narodne vojske i detaljno opisuje svoj turbulentan porodični život, kao i očev put do osude za pobunjeničku...
The Song Remains the Same (1976)
glasbeni, dokumentarni
Članovi grupe Led Zeppelin pozvani su da se vrate sa svojih odmora od strane menadžera Petera Granta, da bi svirali u Madison Square Gardenu. Ovaj film je obogaćen i ličnim fantazijama...

Za komentiranje morate biti prijavljeni!

aleksandar-kojic
Active member
30.06.2025. 21:54
Sutra nastavak. aleksandar-kojic2025-06-30 22:03:43
aleksandar-kojic
Active member
30.06.2025. 21:50
Time Warp - a Virtual 50-year-old Led Zeppelin Concert, but in Real Present Days.

Led Zeppelin Vinyl Collection. The Holy Grail for Discophiles.

Pomislio sam, OK, verovatno solidan film, 'ajde da mu dam šansu. O, kako sam se prevario. Nisam imao pojma da je ovo filmsko delo prepuno sjajnih ideja, velikih ambicija, kreativne energije, i da je urađeno sa mnogo, mnogo mašte, onako dečački iz srca, pitko i nimalo dosadno, čak naprotiv - fenomenalno!

Da, tri matorca pričaju, ali kako interesantno pričaju, i posle svih ovih godina. Sa istim poletom, zanosom i radoznalošću, a oči im još uvek dečački sjaje, bez obzira na godine. Oni su mladi u duši, puni pozitivnog duha, puni života, dok nas ushićeno i sanjarski zavodljivo vode kroz lavirinte svojih davno proživljenih bajki. Dok ih slušamo, prestaje nam biti važno da li je to istina, jer ovo je priča o ljubavi i muzici. Sve kroz šale opraštaju, sve su davno platili, uspehe i padove i iskupili se pred Bogom i samim sobom. Niko ih više ne mrzi, nema ljubomore ni prozivanja - sva je prašina oduvana u vetar. I mi i oni smo samo ljudi, krhki i grešni. Ako neko to zna, onda su to ova tri džentlmena. Da, tu su i neke fotke, ali fotke koje niko nikada nije video, restauriranih snimaka sa koncerata za koje ni oni sami nisu znali da postoje, i sve to traje 120 minuta koje prozuje za čas, poput neke zaboravljene igre, satkane od snova.

Beskrajno strpljivi i uporni entuzijasta, ovaj britanski režiser Bernard MacMahon, je celih pet godina proveo u potrazi za audio i video materijalima čak na tri kontinenta, da bi sproveo duboku profesionalnu analitičku studiju, koja je zadivila sva tri člana benda i dala mu blagoslov da snimi prvi i jedini autorizovani dokumentarac o njima. Prvi put sam video da u nekom biografskom filmu postoji toliko "kvaka." Prvo, gledanje ovog filma je nešto najbliže tome što ćete ikada moći da vidite i doživite - pravi perfektno digitalizovani IMAX rock koncert u bioskopu, sa grandioznim zvukom koji šeta levo-desno kroz zvučnike, da sam ostao prikovan za sedište, širom otvorenih usta.❤ "Bioskopska snaga IMAX-a uparena sa autentičnim zvukom benda, stvara impresivno i nezaboravno iskustvo gledanja, omogućavajući publici da se oseća kao da je tamo, na bini sa bendom" - rekao je reditelj Bernard MacMahon. "Simultano putovanje u prošlost kroz prve koncerte i melanholično prisećanje članova benda u sadašnjosti stvorilo je neku vrstu vremenskog iskrivljenja - kao da prisustvujete virtuelnom 50-godišnjem koncertu Led Zeppelina, ali u stvarnom sadašnjem životu sa drugim ljudskim bićima koja razmišljaju na isti način," nastavio je MacMahon. I zaista, veliki umovi razmišljaju slično, a to je tragedija svakog genija. Malo preterano? Hmmm, možda i nije. Dok gledam u plakat koji sam posud...maznuo nakon projekcije, iskreno mislim da je sudbina tako htela, jer svaki od četiri člana Zeppelina, bio je netipičan vrhunski muzičar koji nema uobičajen pristup svom instrumentu i koji je prevazišao okvire kontemporarne muzike, promenio je i unapredio za sva vremena.

Movie "Becoming Led Zeppelin" Is A Dirt’ Free Origin Story.

Robert Plant, King of Perversions, with BP Fallon & Vanessa Gilbert

"Becoming Led Zeppelin" je "okupana" priča o muzici bez skandaloznih ekscesa. MacMahon jasno implicira: "Ako snimate film o muzici, onda je muzika u glavnoj ulozi, centralni lik, a gledaoci moraju sami da razumeju šta je ta muzika za njih i koliko je značajna", kaže reditelj. Bez obzira što sam uvek bio zaljubljen u "The Doors", činjenica je, kao što sam već napisao, ali moram još jednom da istaknem, da su posle neprikosnovenih šampiona The Rolling Stonesa, Led Zeppelin bili najveći rock bend na svetu, po svim merilima, vrednovanjima, polazištima i ishodištima žanra, iako se oni nikada nisu slagali s tim.

Knjiga "Hammer Of The Gods", prvi put puštena u prodaju 1985. godine, je navodno bila jedina prava i istinita priča o bendu, iako nijedan član ove grupe nije imao nikakve veze sa knjigom. U stvari, autor, Stephen Davis, dobio je većinu informacija od nekadašnjeg menadžera benda, Richarda Colea. Nakon objavljivanja, postala je bestseler i reizdata je tri puta kao dopunjeno izdanje a 1992, pojavilo se i necenzurisano izdanje. Naslov je izveden iz stiha pesme "Immigrant Song," sa trećeg albuma Zeppelina i nije autorizovana biografija. Preživeli članovi benda - Jimmy Page, Robert Plant i John Paul Jones - izrazili su svoje nezadovoljstvo knjigom, a muzički recenzenti su je nazvali "jednom od najozloglašenijih rock biografija ikada napisanih, a koja predstavlja katalog grešaka i izobličenja svake istine." Takođe je dovedena u pitanje tačnost mnogih (prilično ludih) priča. Film "Becoming Led Zeppelin" je upravo antiteza ovoj knjizi. Bernard MacMahon je rekao da svoj film "vidi kao niz životnih lekcija, od četiri veoma različite osobe, o tome kako ostvariti svoje snove kroz posvećenost svom zanatu, naporan rad i istrajnost." Za razliku od standardnih dokumentarnih filmova, nema priča o ozloglašenim ludorijama benda behind-the-scenes, niti bilo kakvih komentara od strane bilo koga drugog osim samih članova benda. Svako od njih govori iz svog ugla o istorijatu grupe u vidu monologa. Nema zajedničkih scena, nema dijaloga. Zato sam zahvalan što su se zvezde poklopile i što sam mogao da gledam kako Led Zeppelini postaju Led Zeppelini i uživam u njihovoj neponovljivoj muzici.

The Led Zeppelin Documentary Attempts To Show The Rock Gods As People.

❤ Drugo što mi se izuzetno dopalo u ovom filmu je pomalo subverzivna taktika koju su primenili reditelj i scenaristkinja Allison McGourty. Ideja je zaista bila sjajna. Tvorci filma su se dogovorili da neke privatne snimke pokojnog bubnjara grupe Johna Bonhama prvi put prikažu ostalim članovima benda u toku realnog vremena snimanja. Tako možemo videti Planta i John Paul Jonesa kako iznenađeno i sa nevericom gledaju u monitor ispred njih, i ne skrivaju tugu i poneku suzu. Poznato je da je John Bonham retko davao intervjue, ali kad se pojavi na starom 16mm snimku i kaže: "Hi, I am John Bonham," teško da bilo ko ne "proguta knedlu". Posebno potresen ovim snimkom bio je Robert Plant, jer Bonzo i on su bili prijatelji još iz detinjstva u West Midlandsu.

Prvi put su u ovom filmu viđeni snimci sa prve američke turneje Led Zeppelina, i restaurirani snimak sa "The Bath Festival of Blues and Progressive Music" u Engleskoj (28. 6. 1970), koji je i za Pagea i Planta bio iznenađenje, kad su ga namerno i bez njihovog znanja pustili tokom snimanja intervjua. Allison McGourty je objasnila da je htela da i članovi benda i publika u bioskopu, prvi put vide nešto i da njihova reakcija bude istinita. Dakle, realan emotivni odgovor na stimulus ili situaciju i njene posledice. "Želeli smo nešto vividno, nešto "živo" i organsko," kaže ova lukava opasnica.

Led Zeppelin on "The Bath Festival" in Shepton Mallet, England, on June 28th, 1970.

Bilo je dirljivo videti članove benda dok gledaju arhivske snimke i vide sebe kao u vremeplovu. O jednom festivalskom nastupu u San Francisku 1969, Page je rekao da je retko viđao snimke sa USA turneje, kao ni prepoznatljiv kvalitetan video zapis iz neke TV emisije, ali se seća da su svirke bile opasno dobre te godine. Ovo ga je baš iznenadilo, a MacMahon je objasnio: "Sva ta emotivna ogoljenost je za cilj imala da prikažemo Zeppeline kao obične ljude sa svim vrlinama i manama, a ne nedodirljive rock bogove, što bi publici pomoglo da se poistoveti sa njima, pokaže empatiju i saosećanje." Ceo ovaj film je jedno putovanje, sentimentalni pogled unazad i prava vizuelna i narativna sudbinska bajka o istrajnosti i veri u sebe, sa svim usponima i padovima koji nisu ugušili optimizam, entuzijazam i ljubav prema muzici kroz snažnu posvećenost, strast i inspiraciju, još od formiranja benda i njihovih prvih vežbi, do koncerata pred 70,000 ljudi koji horski pevaju sa Plantom svaki stih. Zaista mi je bilo čudno dok sam gledao film - kao da slušam stare prijatelje kako se okupljaju i pričaju o svojim danima na koledžu, oduševljenju slušanja ploča njihovih heroja, svim predrasudama i omalovažavanjima od strane kolega, prvim nastupima pred zbunjenom publikom, nemogućnosti afirmacije i teškoj golgoti odbijanja svih tvrtki da potpišu ugovor o snimanju prvog albuma. Dokumentarac zaista surovo i brutalno razotkriva legendu Led Zeppelina, ali bez mistifikacije koja ih je uvek okruživala i sputavala. Ovo je proslava njihove muzike uz ushićene, ponekad tužne i do koske iskrene komentare i setom prožeta sećanja na "Good Times" i "Bad Times," jednog benda koji je stvorio sam sebe.

John Bonham was playing a blue sparkle "Slingerland kit" for Led Zeppelin's first ever show at Teen Clubs, Gladsaxe, Denmark.

Bernard & Allison Chased John Bonham Archive Halfway Around the World...

"Koristili smo mnogo kinematografskih tehnika da vratimo gledaoce u prošlost", kaže McGourty, "I koristili smo tekstove pesama da pojačamo vizuelne doživljaje kod publike. Kada idu u Atlantic Records da potpišu ugovor za prvi album, čujemo pesmu "Your Time Is Going To Come", a kada Robert Plant priča o prvom letu u Ameriku, čujemo "Ramble On", a kada sviraju rane koncerte po Evropi i niko ih zapravo ne razume, izvode "Communication Breakdown." Bilo je tu još mnogo filmskih trikova, psihodeličnih kolaža retkih fotografija sa koncerata, snimaka iz raznih studija, privatnog materijala i TV nastupa. A sve to je perfektno upakovano, kroz sve moguće vizuelne retro efekte. U filmu "Becoming Led Zeppelin," možemo po prvi put videti njihove najbitnije koncertne snimke. Još od "Scandinavian Tour," gde su svirali pod imenom "The New Yardbirds," 1968, preko prvog nastupa 1969, na "Surrey University in England", prvi put pod imenom Led Zeppelin, pa sve do trijumfalnog koncerta u "Royal Albert Hallu," 1970. godine. Monologe članova benda, pratile su simbolične numere u pozadini, koje su podvlačile ono o čemu su Page, Plant i Jones govorili. Ali, nešto je falilo - Bonzo!

Bernard MacMahon je još u pregovorima za snimanje prvog autorizovanog dokumentarca odobrenog od članova grupe, uspeo da dobije potvrdu odobrenja od sva tri člana benda. Ipak, ono najbitnije, bez čega "Becoming Led Zeppelin" ne bi bio potpun, bio je glas i vizuelni snimci pokojnog bubnjara Johna Bonhama.
Robert Plant je mislio da je nemoguće snimiti dokumentarac o Zeppelinima. Ne zbog sujete ili bojazni da se razgovara o prošlosti, već zbog gorke istine da njegov najbolji prijatelj - John Bonham, pokojni virtuozni bubnjar benda, nije voleo intervjue dok je bio živ, a to je bila praksa koju je često ponavljao i ostatak grupe sve dok se nisu raspali 1980. godine. Plant je rekao MacMahonu: "Kako biste mogli da ispričate celu priču o Zeppelinima bez Bonzovih reči, ili bilo kakvih novih snimaka uopšte? Ne mislim da možete da snimite ovaj film. Od 1967 do 1968, nismo radili intervjue. Nismo snimali rane koncerte a TV nastupi su verovatno obrisani. Jednostavno nemate dovoljno materijala."

It's been nearly 44 years since John Bonham passed away. Sadly Led Zeppelin also died with his demise.

Page i John Paul Jones su pristali da učestvuju u filmu i imali su poverenje u projekat i MacMahonove rediteljske kvalitete. Trio je dao odvojene intervjue - iako "pomalo" ublažene - kako bi otkrio energiju i posvećenost muzici tih ranih godina. Ali MacMahon i njegova producentska partnerka, Allison McGourty, znali su da snimanje dokumentarca zavisi od otkrića davno izgubljene Bonhamove zaostavštine. I bila je to totalno luda potraga da se pronađe, nešto što možda uopšte ne postoji, ali je toliko značajno, da vredi preći pola sveta u potrazi. "Tražili smo i tražili i tražili“, dodao je MacMahon, "Bilo je krucijalno da se čuje Bonzov glas. "Razgovarali smo sa mnogim ljudima koje smo poznavali i onima koje nismo. Sa svakim ko je ikada imao bilo kakve veze sa bendom, i nadali se najboljem. Zatim se javio momak koji stoji iza web-sajta Led Zeppelina, i koji se, u svojoj neformalnoj ulozi arhivara, potrudio da sakupi svaku stvar koju je pronašao u vezi sa bendom. On nas je uputio u Australiju."

Taj mladi arhivar je nekako saznao da Sydneyska radio stanica 2SM poseduje arhivsku građu Johna Bonhama, ali to je bilo davno, pa više nisu čuvali snimke na trakama, a originalna traka je bila ključna za nastanak ovog dokumentarac, pa su uputili reditelja Bernarda MacMahona i scenaristkinju Allison McGourty u Nacionalnu filmsku i zvučnu arhivu Australije (NFSA), koja se nalazila u Canberri, a koja je preuzela najveći deo arhive 2SM radio stanice. "Tražili su, ali ništa nisu pronašli, rekli su da nemaju trake“, seća se MacMahon. "Pa sam pitao: Koliko nekatalogizovanih traka imate? Odgovorili su, na hiljade.“

Reditelj je ranije radio sa audiovizuelnim arhivama na projektu "American Epic“, formirajući dobar profesionalni odnos sa raznim filmskim institucijama, koji se ovaj put pretvorio u traženje usluge. "Pitao sam ih ljubazno: 'Hej, da li biste ipak mogli da pregledate trake?' I rekli su - u redu, waau, u redu im je bilo da odgledaju par hiljada traka!!!! Nisam mogao da verujem. Nekoliko meseci kasnije, oko ponoći sam dobio telefonski poziv od osobe koja je rekla: 'Otvorite svoj email', seća se MacMahon, "I tamo je bio savršen snimak Bonhamovog glasa. Naježio sam se kada sam ga čuo. Pronašli su audio trake u neobeleženoj kutiji na kojoj je pisalo "Slade“, a oni su bili britanski glam rock bend, i nikada nisam saznao otkud to unutra. NFSA su bili tako marljivi, pregledali su sve, namotavali rolne jednu za drugom i sve ih preslušali. Trebalo im je pet meseci za ovaj podvig."

MacMahon i McGourty su se potrudili da izvuku najbolji mogući zvuk sa tih traka. Sve zajedno, "Becoming Led Zeppelin" je obezbedio oko 90 minuta intervjua sa Bonhamom koje nikada niko nije čuo - uključujući i dva dodatna radio intervjua koja su otkrivena ubrzo nakon toga. Bonhamova sestra, Deborah, takođe je ovoj ekipi srdačno ustupila 16mm kućne snimke iz njihovog detinjstva, koji su beležili dirljive scene Bonza kada je imao 6 godina, kako svira svoj prvi set bubnjeva samo sa dobošem i činelom. Ovaj materijal je vodio produkciju do onoga što je postalo srce finalne verzije njihovog dokumentarca. "Na ovim trakama Bonham govori o svim članovima benda i šta oseća prema njima“, kaže MacMahon. "Uvek je iskreno komentarisao stvari o kojima ostali članovi Zeppelina nisu pričali. On je bio taj koji je otvoreno govorio o tome, kako niko nije želeo da angažuje bend u matičnoj zemlji. A na kraju filma, on gledaocima šalje poruku da su se članovi grupe međusobno jedva poznavali i u privatnom životu i na snimanjima i na koncertima, kao i da se često nisu baš najbolje slagali još od formiranja, 1968. godine. Bonzov glas sa trake kaže: "Tek ih upoznajem. Sviđa mi se John, Jimmy je jako stidljiv, a Robert je ljudina velikog srca, izuzetno ga cenim i poznajem mnogo bolje, jer smo zajedno odrastali u Midlandsu. Svi oni su bili potpuni stranci jedni prema drugima. Sve se uvek vrtelo samo oko svirki, jedino tad su bili složni."

The Untold Story of the Sound of Music

Public in the Studio - Paris TV Broadcast in 1969.

Zaista, postoje briljantni rani snimci iz francuske TV emisije, "Tous En Scene," 19. 6. 1969, gde Zeppelini sviraju najglasnije što mogu pred očigledno zbunjenom publikom u TV studiju, koju su činili uštogljeni odrasli znatiželjnici i deca sa prstima u ušima. Kasnije čujemo početak jedne od njihovih najpoznatijih pesama, "Whole Lotta Love" iz 1969. ( neverovatno zavodljiva izvedba, uz Pageov neponovljivi rif ), a u filmu možemo videti produžene snimke tog nastupa, kao i onaj famozni ranije neviđeni sa Bath Festivala iz 1970. godine, gde je sve užareno kao da bina gori, a vazduh je naelektrisan do granice eksplozije. Plant je u kitnjasto šarenoj košulji na visokim štiklama, a Page nosi šešir i otrcani kaput, kao da je sišao sa omota albuma "Aqualung" grupe Jethro Tull. Iako deluje kao klošar, Page u inat svima nosi nove blještavo bele patike. Naravno, možemo ih videti na turneji po Skandivaniji, zahvaljujući fotografu Jorgen Angelu, gde su nastupali pod imenom "The New Yardbirds", 7. Septembra 1968. godine. Dosta pesama u ovom filmu potiče sa tri "North American" turneje (1968/1969). Sirova glad, odlučnost i duboka posvećenost ovih umetnika je opipljiva dok gledamo bend kako svira srcem svoju himnu "Whole Lotta Love" na svojoj teritoriji, trijumfalnim nastupom 9. januara 1970. godine u Londonskom "Royal Albert Hallu", samo godinu dana nakon objavljivanja njihovog debi albuma. Poslednja pesma sa ovog koncerta je medley Eddie Cochranovih pesama - "C'mon Everybody/Something Else", što ima smisla s obzirom da se tu film završava. Zanimljivo da je reditelj Julien Temple, u svom pseudo-dokumentarnom filmu o Sex Pistolsima - "The Great Rock 'n' Roll Swindle" iz 1980. godine, ubacio isti Cochranov "C'mon Everybody/Something Else" medley koji peva Sid Vicious!
puppet_master
eXtreme member
30.06.2025. 20:53
Dabome, a evo za mene ljudi mahom kažu sve suprotno od toga što pričaju za ar8c-a, dok veze nemam sa metalom ikakvim, religijama i rogonjama 😂 ma i mjuzu se često ne setim ikakvu da pustim mesecima, gde tek da me čini onostranim ili kakvim pa ljubiteljem đavolija, pa i tu onda nešto ne štima najbolje sa tezom 🤣