Det sjunde insegletPogledaj trailer!

Film

drama, domišljijski (1957)

Det sjunde inseglet

Za sve opcije molim te da se prijaviš ili registriraš!

}
Ocena uporabnika
-
8,292%
Det sjunde inseglet

Naslov:

Sedmi pečat

Leto:

1957

Zvrst:

drama, domišljijski

Trajanje:

96 min

Režija:

Ingmar Bergman

Scenarij:

Ingmar Bergman


Glavne vloge:


Bibi Andersson
  >  Mia
Max von Sydow
  >  Antonius Block
Bertil Anderberg
  >  Raval
Gunnar Björnstrand
  >  Jöns, squire
Anders Ek
  >  The Monk
Bengt Ekerot
  >  Death
Åke Fridell
  >  Blacksmith Plog
Inga Gill
  >  Lisa, blacksmith's wife
Maud Hansson
  >  Witch
Inga Landgré
  >  Karin, Block's Wife
Gunnel Lindblom
  >  Girl
Gunnar Olsson
  >  Albertus Pictor, Church Painter
Nils Poppe
  >  Jof
Nils Poppe
  >  Joseph
Erik Strandmark
  >  Jonas Skat

Povzetek:


SEDMI PEČAT
Det sjunde inseglet
Vitez in njegov oproda, ki sta v križarskih vojnah izgubila vero, se vračata v rodno deželo, kjer je celotnim mestom in vasem zavladala črna smrt, z drugo besedo kuga, hudo nalezljiva bolezen, ki seje smrt. In res se ta, Smrt, v človeški podobi na peščeni obali prikaže vitezu ter mu pove, da je prišel njegov čas. Pretkani vitez se upre neučakanemu rablju in ga povabi k igri šaha, ki bo odločila o njegovi usodi. Če bo zmagala Smrt, se bo prepustil njeni volji, toda če zmaga on, ga mora Smrt pustiti živeti. Sijajni pogovor med Smrtjo in vitezom ter prigode vitezove oprode porajajo zanimive razmisleke o veri, morali, življenju in minljivosti.
Eden najpomembnejših dosežkov evropske kinematografije, ki ga mnogi štejejo za vrhunec Bergmanovega ustvarjanja, ni pustil pečata le v filmu, temveč tudi v obči kulturi. V njem so prisotne glavne tematske in formalne prvine Bergmanove kinematografije, zlasti teološka vprašanja o obstoju Boga ter o dialektiki vere in dvoma. Eno od vprašanj, ki ga vitez zastavi Smrti, je, kako verovati v nevidnega in neučinkovitega boga. Teološka vprašanja in argumenti so na robovih kadra začinjeni s suhim, črnim humorjem, ki ima funkcijo komičnega olajšanja, po drugi strani pa je morda edini način soočenja z eksistencialno tesnobo, zlom in objektivnim mankom smisla.
  • Poglejte podobne vsebine
  • Komentarji (4)
  • Persona

    Persona (1966)

    drama, srhljivka

    Zgodba spremlja mlado bolniško sestro Almo (Bibi Andersson) in njeno oskrbovanko, slavno igralko Elisabet Vogler (Liv Ullmann). Ta je po živčnem zlomu na odrskih deskah nema in negibna, psihiater pa...
  • Fanny och Alexander

    Fanny och Alexander (1982)

    drama

    Naslov filma označava imena dece koja žive u švedskom gradu u ranim godinama XX veka. Njihovi roditelji Oskar i Emilija vode lokalno pozorište, koje pripada Oskarovoj majci i bratu. Nakon Oskarove...
  • Les quatre cents coups

    Les quatre cents coups (1959)

    drama, kriminalka

    V svojem filmskem prvencu se nekdanji kritik François Truffaut zgleduje po lastnem težavnem otroštvu. V zgodbi Jean-Pierre Léaud igra Antoina Doinela, nekakšen Truffautov najstniški drugi jaz. Doma...
  • Andrey Rublyov

    Andrey Rublyov (1966)

    biografija, drama, zgodovina

    Rusija početkom XV veka. Državu razdiru unutrašnji sukobi. Tatarski upadi, glad i pomor, uništavaju narod. U tom tragičnom i teškom periodu za Rusiju pojavio se veliki ikonopisac kome je posvećen...

Za komentiranje morate biti prijavljeni!

  • aleksayu
    eXtreme member
    05.06.2023. 14:04
    Sta reci.
    Nezaobilazna filmska literatura.
    Ocena 10/10
  • LjubicaSP
    Moderator
    02.04.2017. 10:49
    “I kad je Jagnje otovrilo sedmi pečat, nastala je tišina na nebu…” Da li je strah od smrti ishodište svih ljudskih strahova? Da li se čovek može pomiriti sa NEbićem, sa besmislom i ništavilom? Može li prihvatiti činjenicu nepostojanja bez straha, sa blaženim mirom u srcu? Gde se krije smisao? Antonius Blok sa svojim štitonošom Jensom, vraća se iz krstaškog pohoda. Posle desetogodišnjeg lutanja i života na ivici smrti, Antonius počinje promišljati o smislu života, o Bogu, o smrti. Njegova vera u Boga, ozbiljno je narušena, zbog svih strahota koje je doživeo na svom besmislenom putu. Zato, on više nema snage za veru. On želi da ZNA, da mu Bog pruži neki materijalni dokaz o svom postojanju. Na povratku kući, on shvata da je Smrt došla i po njega. Antonius ne oseća strah jer je njegovo telo spremno, ali bi pre smrti, želeo da dođe do odgovora na neka pitanja koja ga muče. Zato on predlaže Smrti da odigraju partiju šaha kako bi dobio na vremenu u pokušaju da spozna odgovore. On je postao ravnodušan prema sebi i ljudima. U srcu mu je samo praznina i to je ono što ga dodatno uznemirava. Gde se krije smisao njegovog bivstva? Svaki lik u ovom genijalnom filmu je alegorija. Alegoriju života i njegovog smisla predstavlja putujući glumac, Jof, sa ženom Mijom i njihovim jednogodišnjim sinom Mikaelom. Usamljeni vitez Antonius, prestaje biti opsednut smrću samo u momentu kada se nadje sa njima na skromnom ručku od divljih jagoda, na ledini ispred njihovog šatora. To je momenat kada se Antoniusu ukazuje nešto što se direktno konfrontira Smrti i ništavilu. U tom trenutku, Antonius dobija najvažniji odgovor-otelovljenje, materijalni dokaz smisla života. On tada ushićeno izgovara: ,,Sećaću se zauvek ovog trenutka. Tišine, sumraka, posude sa divljim jagodama, posude sa mlekom, vaših lica u večernjoj svetlosti. Mikaela kako spava. Jofa i njegove lire. Pokušaću da se setim o čemu smo razgovarali. I nosiću ovu uspomenu u sebi, pažljivo između dlanova, kao da je ona jedna posuda napunjena do vrha svežim mlekom.” Vrlo važna uloga u filmu data je Antoniusovom štitonoši Jensu, koji je surovi racionalista i koji nikada nije mnogo ozbiljno shvatao predanja o Bogu i veri. Bergman koncipira ovaj lik kao svojstvenu protivtežu Antoniusu. Utisak je da su njih dvojica dve strane iste ličnosti. Jedna strana je ona koja se preispituje i traga za odgovorima, i druga, racionalistička, koja prihvata zakone Nužnosti i stoički se bori sa njima. U filmu se pojavljuje još veliki broj likova i svaki nosi izraženu simboliku. Posebno je značajan lik neme žene kojoj je Jens spasao život i poveo je na put, da bude domaćica Antoniusu i njemu. Ona je prva ugledala Smrt koja je konačno došla po njih. Dočekala ju je bez ikakvog straha, sa smrtnom čežnjom u očima. Generalno, Bergman je vaserijski naslikao portrete različitog načina prihvatanja smrti različitih likova iz filma. Antonius je dočekuje uz molbe Bogu da ih izbavi iz tame, pozivajući se na ljudsku slabost i strahove, dok mu Jens, aludirajući na Antoniusovu ravnodušnost prema ljudima, sa blagim prekorom govori da obriše suze i da se zagleda u ogledalo svoje ravnodušnosti. Po principu, zašto bi Bog bio bolećiv prema tebi, kada si ti ravnodušan prema ljudima. Jens je taj koji, iako gorko, viteški prihvata Smrt. Ipak, iako je Antonius izgubio partiju šaha, i iako je Smrt povela njega i njegovu čudnu družinu, Život, personifikovan u razdraganoj porodici glumca Jofa je izbegao tu sudbinu i otišao na suprotnu stranu. Antonius je kroz partiju šaha žrtvovao sebe, kako bi spasao ono u čemu je video smisao… Pravo je čudo kako sam tek sad pogledao ovo remekdelo koje je obavezna filmska lektira za sve prave i samozvane filmofile. _omentar člana: Pilipenda
  • silent_passenger
    Senior translator
    13.08.2011. 02:16
    Evo, čisto da malo podignem ovo remek djelo na prvu stranicu. Inače, ovo mi je među najomiljenijim filmovima svih vremena - obično ga volim gledati uz Ansiktet - jednoga za drugim...

{{message}}

{{item.title}}