Platform 7

Samo otvaranje, samoubistvom deke na železničkoj stanici, mi je već bilo dovoljno da mi se momentalno ne gleda više, te priča o zagrobnom životu, lutajućoj duši junakinje koja je videla deku, i koja se ne seća svoj smrti, tek to nije za mene, potom detinjasti put ka zapletu, eto i njenih roditelja na stanici posle x vremena od njene smrti, pa naprasno odjednom nije više duša zarobljena na toj stanici gde je umrla nego može da ide okolo, pa vraćanje sećanja, sve deluje nezrelo, likovi su nerealistični, kao da gledam crtani film, e onda se seća i tipa sa kojim je bila u vezi, scene kada jedu oso buko u nekom fancy restoranu...tada sam već znao da je crtać, dočekao na jedvite jade tek da vidim gde će sledeći korak zapleta biti, otvaranje misterije smrti naše junakinje...tu već nisam mogao ni trena više izdržati, ovo je svetlosnim godinama daleko od svega što volim ili makar mogu podneti. Ne znam kako mogu toliko baš meni negledljivih stvari nabacati za kratko vreme. Možda ovo nekome može piti vodu, meni je užasno.