L'Étranger - Ozbiljna literatura

L'étranger koji potpisuje François Ozon jeste ozbiljna literatura, namenjena filmofilskim sladokuscima. Ko nije čitao vanvremenski roman čiji je autor Albert Camus, napravio je ozbiljan propust u životu. Ova nevelika knjiga, od stotinjak strana, predstavlja jedno od remek-dela vaskolike umetnosti našeg doba, te u sebi sabira ono najbolje što izazovi ljudske misle mogu da ponude. Na Kamijevom masterpisu odrasle su mnoge generacije, a izučavao se i u formi obavezne školske lektire (ne znam da li još?). E, pa, ako i pored svega, neko nije čitao, sad ima priliko da bar donekle ispravi svoj životni propust i pogleda isto tako izazovni film L'étranger, između ostalog i dobitnika "Zlatnog lava" na prošlogodišnjem Venecijanskom filmskom festivalu (brojke kažu da ga je na velikom platnu u Srbiji pogledalo manje od 1800 gledalaca u prvoj nedelji prikazivanja!???).

Kamijeva apsurdisčno-egzistencijalistička vizija pripoveda o gospodinu Mersou (Benjamin Voison), sitnom francuskom službeničiću koji živi i radi u Alžiru, 1938. godine. Njegovi postupci su jednostavni i nekako "udaljeni" od emocija. Na početku filma dobija telegram u kome ga obaveštavaju da mu je majka umrla u staračkom domu, i on odlazi kod svog šefa tražeći dva dana dopusta da ode na sahranu. Tamo, bez ispoljavanja emocija, uz kafu i cigare, prisustvuje samom činu, da bi se po povratku u glavni grad odmah uputio na kupalište i upustio u ljubavnu vezu sa daktilografkinjom Mari (Rebecca Marder koju znamo iz veoma dobre krimi-komedije Mon crime koju je, takođe, režirao Ozon). U priču se upliće i komšija mu sumnjivih svetonazora, koga bije glas da vodi bordel i da je nasilan u vezi sa arapskom prostitutkom Džemilom, koja, opet, ima brata koji staje u njenu zaštitu. Kada situacija ekskalira, jednog preterano sunčanog dana, na obližnjoj plaži, gospodin Merso će ubiti Džemilinog brata i biti uhapšen...

François Ozon jeste jedan od najpriznatijih i najnagrađivanijih francuskih sineasta (prethodni film Quand vient l'automne iz 2024. godine proglašen je za najbolji na festivalu u San Sebastijanu). Kamijev roman, pre ove, imao je još samo jednu ekranizaciju - Lo straniero iz 1967. godine, koju je režirao Luchino Visconti, a u kome glavnu ulogu tumači Marcello Mastroianni. Međutim ta verzija nije naišla na preterana priznanja, možda i zbog toga što su oni koji su se zakonski brinuli o Kamijevom zaveštanju imali ozbiljne primedbe na Viskontijevo umeće prenošenja piščevih misli na filmsko platno (!!!). Što se tiče Ozonovog pristupa, čini mi se da "zaduženi" nemaju prigovora, a uzeću sebi slobodu da kažem da je on, uprkos, književnoj estetici, uneo ooozbiljnu količinu emocija u sam lik glavnog junaka, čineći ga upravo čak i složenijim nego što je bio u svoj svojoj osnovnoj književnoj sudbinskoj nezainteresovanosti. Tako, uprkos spoljašnjoj hrapavoj ljušturi, Ozonov gospodin Merso izaziva saosećanje nesnažnosti postojanja, a gledalac želi da bude izbavljen od sudbine koja mu brani da bude voljen od strane bližnjih (u ovom slučaju izazovne Mari).

Naravno, o Kamijevom "Strancu" napisane su mnogo ozbiljnije i svrsishodnije studije nego što bi jedan pokušaj filmske recenzije mogao i da nagovesti. Onaj ko veruje u magičnu moć literature i njenu isceliteljsku svrhu, verujem, uživaće u pomalo statičnim crno-belim kadrovima obogaćem plesom svetlosti, dva sata duge Ozonove vizije. Izuzetno važno jeste da se podsetimo zaista vrednih dostignuća ljudske misli, a Kamijevo delo zaslužilo je svako spominjanje. Ovo jeste film o otuđenju od emocija, ali i različitostima postojanja civilizacija, gresima kolonijalizma, potrebi da se shvatimo...