Whalefall - Pinokio je ipak bolji

Kao ideja, moram da kažem da je ovaj film - jedinstven! Od čuvene ideje bajke Pinocchio, nije snimljen igrani film koji bi obrađivao isti mizanscen - boravak u kitovoj utrobi - a da nije direktno povezan s dotičnim književnim delom Karla Kolodija. Ovde, u slučaju Whalefall imamo upravo takav "lajtmotiv" - nastojanje čoveka da se izbavi iz utrobe kita koji ga je progutao! Džej Gardiner (Ostin Abrams) je neka moderna vizija Pinokija, dok je njegov otac Mit (Džoš Brolin) valjda moderni Đepeto. Samo što ovaj film nije bajka, nije ni aluzija ni iluzija čuvene bajke, već pokušaj da se snimi nešto što bi se mogao nazvati "klaustrofobični animalni horor". Ili, tako nekako...

Dakle, Džej je prilično isfrustrirani sudbinom mladić, koji se sa studija vraća u rodni grad na obali okeana, kako bi prisustvovao godišnjici smrti svog oca, nekada izuzetno dominantne, pa pomalo i grube, da ne kažem manipulativne figure, koja ga je omalovažavala (ili je on to tako shvatao) tokom godina odrastanja. E, pošto nije mogao da se izbori s činjenicom da je oboleo od raka, Mit, iskusni ronilac i zaljubljenik u okean, izvrši je samoubistvo skokom u isti. Njegov sin, nikada do kraja ostvaren u ideji da i sam zadovolji oca i bude naučen od strane istog kako da neustrašivo jezdi kroz talase i dubine voda, jednog jutra uzima neophodnu ronilačku opremu i odlučuje da zaroni tamo gde nikada nije smeo (valjda da bi se konačno dokazao umrlom ocu). Ali, u dubinama okeana, a njemu tik pred nosom, nalazi se ogromni kit - ulještura i... gle... proguta ga! Onda, u gotovo sat i po vremena, uz povremene flešbekove na "druženja" oca i sina, gledamo kako se Džej, zaglavljen u kitovom jednjaku bori da preživi...

Glavna zamerka ovom filmu tiče se njegove koncepcije. Nastao po romanu čiji je autor Danijel Kraus, a objavljenog 2023. godini, čini mi se da film ipak nije uspeo da prenese ono što je glavna  odlika romana - unutrašnja "dubina", odnosno "ne baš filmična" atmosfera koja izaziva žmarce i teranje na frenetično čitanje. U filmu koji potpisuje reditelj Brajan Dafild (horor No One Will Save You i hororski rom-kom Spontaneous) čini mi se da sveukupno nema dovoljno filmskih elemenata koji bi izdvojili ovo delo kao "nezaboravljivije". Jednostavno, priča o čoveku koga je progutao kit, i koja gotovo ceo film protiče u mračnim (i bukvalno) kadrovima njegovog nastojanja da se spase iz sisarovog jednjaka, nije dovoljno dinamična da preokupira pažnju oka posmatrača celo vreme. Jer, nije isto kada u romanu imate klaustrofobične stranice nakrcane svim i svakakvim emocionalnim nabojima i pokušate da takve "pasaže" prevedete na dinamični filmski jezik. Vremenom tempo sve više tone, uprkos svim svojim dobrim početnim premisama i tehničkim izvedbama, pa će mnogi pokušati da u toj okeanskoj tmini uzviknu ono krajnje upozoravajuće - "Boooring...".

Treba odati priznanje Ostinu Resident Evil Abramsu i Džošu Legendarnom Brolinu na njihovim ulogama, ali Kolodijeva bajka je, ipak, bolje štivo.