Još jednom Trir

Stvaralačka kriza je pogubna za sve stvaraoce. Uvek se postavlja pitanje da li će naredno ostvarenje dostići vrednosti prethodnog, nadmašiti ga ili biti daleko ispod dostignutog nivoa. Fantastično je za stvaraoca kada načini nekoliko remek dela u nizu, ali je katastrofalno kada posle toga nastupi kreativna kriza.

Kako onda zadržati status stečen prethodnim delima.

Drugim rečima: šta da učini filmski režiser koji želi da zadrži reputaciju, atribuciju i renome koji je stekao svojim ranijim filmovima (pod uslovom da je svestan da mu trenutna kreativnost nije na potrebnom nivou)? Strategije su različite, ali jedan mogući odgovor je snimanje porno filma uvijenog u formu artističkog. Dobro, to može i da uspe, ali šta posle toga? Možda snimiti film o masovnom ubici bez moralnog ili društvenog konteksta – jednostavno lapurlare ubijanje, ali uz opravdanje na konceptualnom nivou da je telo samo ljuštura duše te je opravdano uklanjanje tela zarad oslobađanja duše, što će reći (u nekoj uzročno-posledičnoj vezi) da je i „umetnost vrsta ubijanja“ (!?). Da li će i to publika da prihvati i dalje da smatra Larsa Von Trira za filozofskog režisera i umetnika?

Film The House That Jack Built počinje skoro tarantinovskom scenom jednog ubistva – laka priča uz blagi humor dovodi gledaoca u stanje da sam čin ubistva ima i opravdanje u ciničnom odnosu prema ženama, koji Trir itakako upražnjava (šta je tražila to je i dobila) - da bi se potom režiser u potpunosti fokusirao na ogoljeni pokolj. Ali, da bi ipak opravdao svoj renome, scene (besmislenih) ubistava upotpunjene su s dijalogom glavnog junaka (masovnog ubice) i glasa koji pokušava da kroz religiju, filozofiju, umetnost... iskaže rediteljeve (?) stavove spram nasilne smrti. Pred kraj filma saznajemo da taj drugi glas pripada filozofski nastrojenom pseudo-Haronu (u tumačenju fantastičnog, nedavno preminulog Bruna Ganca), koji Trirovog antijunaka odvodi u Pakao.

Možemo dalje da navodimo niz scena i narativnih minijatura kojima Trir „špikuje“ osnovnu ideju, ali koje ne doprinose niti profilisanju, niti jačanju osnovne ideje. U krajnjem slučaju – šta je osnovna ideja? Moralno-didaktička poruka: ako ubiješ ideš u Pakao? Iako bi trebalo da je ova banalna hrišćanska poruka daleko od Trirovog intelektualizma, ovim filmom nije ponudio ništa osim toga. Nema psihološke analize, društvenog konteksta, socijalne anamneze... sve se svodi na ubijanje bez obrazloženja sa završnom scenom ulaska u Pakao. Ako neko pokuša da traži dublji smisao ili kontekst u Blejkovim idejama ili Delakroovoj vizuelnosti (ili pak gnostičke sadržaje [?!?!?], kao što je to uradila Natalija Melentijeva: https://www.geopolitica.ru/studio/filosofskaya-recenziya-na-dom-kotoryy-postroil-dzhek), onda će se naći u ćorsokaku logičke doslednosti, baš kao što se našao i Trir, kao kreator tih veza – nabacane ideje kao svojevrsne beleške razmišljanja koje niti podupiru, niti objašnjavaju, niti utemeljuju, niti povezuju osnovnu priču. A priča onako kako je ispričana mogla bi da bude jako dobra žanrovska storija u stilu R. Rodrigeza i njegovog filma From Dusk Till Dawn.

Ali, Trir kao i drugi savremeni režiseri s tendencijom ka intelektualnim „visinama“ (poput Sorentina ili Hanekea) kao da zaboravljaju da žive u vreme nesigurnih vrednosti, pojednostavljenja i novih komunikacionih relacija, pri čemu intelektualnost, intelektualizam i intelektualno nisu vrednosne kategorije kao što su to bile u vreme Bergmana, Tarkovskog ili Šabrola. Odnosno: kome su namenjeni novi filmovi Larsa fon Trira? Sigurno nisu publici koja ima 50-60 godina i koja je rasla na filmskom intelektualizmu, i koja se i dan danas spori oko toga koji je najveći filmski SF – 2001: A Space Odyssey ili Solaris, pa ih je vrlo teško iznenaditi, a još teže šokirati. Nisu ni „milenijancima“, dakle onima koji imaju 20,30 godina i čija je percepcija stvarnosti zasnovana na sasvim drugim i drugačijim parametrima od Trirovih. Dakle, ostaju nam oni koji imaju 40+ godina. Ali, to su oni koji su isuviše zauzeti opstankom u sistemu liberalnog kapitalizma, koji Trirovi filmove mogu da prihvate ili kao paraboličnu kritiku sveta koji i sami stvaraju ili kao "intelektualno prosvetljenje" na prijemima ili u predahu poslovnih sastanaka. I ostaje još onaj jedan mali, mikronski procenat različitih dobi) spreman i pun volje pa i „širine“ da pokuša da pronikne u Trirov kompleksni vizuelno-narativno-simbolički konstrukt znan kao film. Ali u slučaju The House That Jack Built biće im teško da nađu neku koegzistentnost, logiku, pa čak i vizuelnu zanimljivost koja bi opravdala sagledavanje filma do kraja.

Možemo, posle gledanja Trirovog novog istvarenja, da lamentiramo nad stanjem savremenog sveta, o besmislu ubistava po školama u SAD ili u džamiji na Novom Zelandu, da razmišljamo o moralnom (samo)ubistvu, da se zapitmo o budućnosti sveta koji mladi perceptuju preko mobilnog telefona, da iznalazimo već pomenute gnostične parabole, itd, itd... ali bi se opet vratili odnosu: ideja - njena reprodukcija - njena percepija - koji u ovom slučaju, jednostavno, ne funkcioniše, pre svega zahvaljujući Trirovoj samodovoljnosti, odnosno, arogantnosti spram gledalaca.

Drugim rečima, Trir mora da menja pre svega svoj odnos prema sebi samom, kako bi ga promenio i prema publici, jer bi tako došao do jednostavne činjenice da nema potrebe maskirati jednostavnu misao pseudo/kvazi intelektualizmom/artizmom. Ako je iskrena, dovoljna je, a Trir ima talenta (toliko puta je to dokazao) da je vizuelno uobliči. Kada stvaralac posegne za šokiranjem na strategijskom nivou, onda to pokazuje krativnu nemoć i zadovoljavanje sopstvenog egotripa. Publika je samo višak.

Šta je sledeće? Hermafrodit koji vodi seks i sa muškarcima i ženama da bi ih posle toga ubio i pojeo! Na Triru je da odluči, a na nama, kao i uvek, da li ćemo to da prihvatimo.