Fall - Traumatično...

Odavno neki film nije izazvao žmarce kao ovaj - i zbog toga je traumatičan! U prilično dobrom smislu te reči. Naravno, ovaj film je "dobar" samo pod uslovom da vas zanimaju "visinske problematike", odnosno da imate bilo kakvu emociju u vezi s penjanjem i pentaranjem na kojekakve objekte ili pojave, bilo prirodnog ili veštačkog porekla. 

Jer, Fall jeste upravo takav film, nešto više od sat i po prilične "mučnine" izazvane "free-climbingom" dve zanesenjakinje na zarđali pustinjski TV-toranj visok 600 metara. I tu "kapa-dole" za rediteljski poduhvat - ovo jeste film koji na pravi način dočarava atmosferu i emociju, čini vas nervoznim i znoje vam se dlanovi. A, gde ga svrstati - nije baš triler, nije ni film-katastrofe... možda film "preživljavanja"? Ne sećam se baš da postoji puno filmova koji nisu dokumentarni, a koji ovakav "fenomen" isturaju u prvi plan. Samim tim, "puca" i na zbirno mnogo veću publiku, koja se, možda i po prvi put susreće s izazovima "free climbinga" i opasnostima koji ova "zabava" nosi. Pa se vi posle penjite...

Becky i Shilof su dve "penjačice" i dobre prijateljice, koje je nesreće na prethodnom poduhvatu razdvojila. Godinu dana kasnije Shiloh, koja je u međuvremenu postala i instagram-zvezda vraća se u život svoje prijateljice, nudeći joj izazov penjanja na pomenuti toranj u bestragiji. Becky prihvata, mada ne baš previše voljno... Sve dok joj adrenalin ponovo ne proradi, u podnožju napuštene metalne grdosije. Onda kreće penjanje... I žmarci... I, lešinari koji kruže na visinama... I, začudo, film nije dosadan nijednog trenutka...

... Dovoljno...

Reditelj Scott Mann (Final Score, Heist, The Tournament) ponudio je, možda i svoje "najcelovitije" ostvarenje, uprkos tome što su mu u prethodnim filmovima uloge tumačili i zvezde kao što su Dave Bautista, Robert De Niro ili Kate Bosworth. U gotovo svim scenama u Fall jesu samo Grace Caroline Currey i Virginia Gardner, kao Becky i Shilof, i to jeste ono zbog čega devojkama treba odati veliko priznanje. Treba u, ipak, svedenom scenariju, odigrati tako da ovaj poduhvat izaziva već pomenuto osećanje "smislenosti". Mada, treba reći i da "neke sitnice" postoje koje bi, da im se posvetilo malo više pažnje, doprinele još "čvrćem" utisku. Zahtevniji gledaoci mogu da prigovaraju na što-šta, od "jeftinoće" dijaloga, do ne-baš-poštovanja osnovnih načela fizike, ali, generalno, ovo jeste prilično solidan "uradak", koji izaziva "emociju", čineći da vam se i stolica iz koje gledate sve ovo "pentaranje" klima i nagoni vas da se osvrćete i proveravate da li je i dalje čvrsto "prikovana za zemlju". A, taj "ukus" filmskog učestvovanja u nečemu, izazivanja osećanja bliskog "hičkokovskoj napetosti" jeste ono što je više nego dragoceno!

I nema veze zbog svih tih "propusčića", već samo "postojanje" filma poput ovog, i gledanje istog, jeste iskustvo koje ne treba da se propusti.