Beverly Hills Cop: Axel F - Za nostalgičare

Pre 40 godina snimljen je Beverly Hills Cop. Činilo se da je Edi Marfi našao dobitnu formulu za dobar krimi-komi-akcić, pa su usledili Beverly Hills Cop II (1987) i Beverly Hills Cop III (1994). Onda je neko odlučio da povuče ručnu, a 30 godina kasnije kvačilo je ponovo otpušteno i usledio je i Beverly Hills Cop: Axel F. Edi sada ima 63 godine...

Zapravo, novi film se veoma malo razlikuje od već viđenog. Što ne znači da je sve, automatski, loše...

Edi je i dalje drčni nepotkupljivi policajac iz Detroita, koga i ovaj put akcija nanosi na Beverli Hils. U opasnosti su, ovog puta, njegov stari kompanjon (iz prva tri filma) simpatični bivši policajac Billy Rosewood (Judge Reinhold), ali i Edijeva ćerka-advokatica Jane (Taylour Paige) koja se upustila u slučaj branjenja sitnog krimosa kome smeštaju ubistvo korumpiranog policajca. Da dodatno zabiberi stvar tu je još jedna glumačka ikona - Kevin Bacon, s kojim će Edi posebno odmeriti muškost. A usput će morati i da shvati da je njegova ćerka definitivno odrasla, što je saznanje u koje će se uplesti i odnos s detektivom po imenu Bobby Abbott (Joseph Gordon-Levitt).

Naravno, nemu tu mnogo scenarističkih bravura, priča teče jednosmernim i dobro poznatim tokom, i sve je ovde u nostalgičarskom duhu obožavanja lika i dela Axela F. Ipak, i tako-kako je, dovoljno je umiveno da ne traži iskupljenje usled izgubljenog vremena, pa se može reči da predstavlja prijatno gledalačko iskustvo. Naravno, pod uslovom da imate očekivanja koja su dostojna "već viđenog, samo upakovanog u novu ambalažu", a ne da očekujete film koji će osvojiti bilo kakve nagrade i zaslužiti mesto u "galeriji velikana". 

Ko je gledao prva tri filma, nema niti jedan razlog da propusti i ovaj četvrti. Godine dobro stoje Policajcu s Beverli Hilsa, pa se može očekivati i neizvesnost usled filozofiranja o tome koliko nastavaka još može doživeti. Nostalgija je čudna stvar. Ipak, biće interesatno da neko napravi istraživanje, da ne kažem studiju, o tome koliko jedan ovakav film uopšte može da privuče neke nove gledalačke generecije. Jednostavno, tokom svog sazrevanja vežeš se za neke likove, pa ti čak i muzika koju si prvi put čuo pre 40 godina i sada deluje itekako inspirišuće. Ali, šta ako uopšte nemaš pojma ko je Axel, niti te je uopšte briga za još jednog nepotkupljivog pandura i tamo neke šarene slike koje promiču...