Guess Who's Coming to Dinner

Pa, priču valjda svi znamo, posle kraćeg odmora na Havajima, mlada miličica Joey u roditeljski dom dovodi krasnog i bajnog, avaj i crnog doktora John Prentice-a (Sidney Poitier) sa kojim je na odmoru doživela ljubav, te sa planovima da se što pre venčaju, hrle da upoznaju miličine roditelje, glavom i bez brade Spencer Tracyja i Katherine Hepburn, koji, iako tokom čitavog života liberali, ipak uz šok dočekuju svog budućeg (ili ne) zeta, po prvi put upoznavajući "teret" međurasnih odnosa na svom, najličnijem primeru, koji ih tera na preispitivanje. Da sve bude zabavnije, na tu famoznu večeru iz naslova ne dolaze samo milica i njena crna ljubav, već i roditelji dobroga doktora, koji takođe imaju (ili ne) svojih sumnji...

Za razliku od većine filmova Stanley Kramera, ovde su prisutne mane, možda odveć lagodno i lagano putovanje kroz zbilja ozbiljne teme koje je u svojim filmovima inače sjajno obrađivao. No, ruku na srce, ulaziti u hollywoodski mainstream sa ozbiljnim temama, pogotovo u tim godinama, je zbilja bio hrabar i težak zadatak, možda se moglo a možda i ne raditi to drugačije. Rezultat je ipak itekako pozitivan, lep, sjajno odglumljen film koji na vedar način govori "kontroverznoj ljubavi", film kome se široke mase raduju, upravo tih prelomnih godina. Malcolm X je ubijen samo neku godinu ranije (od strane islamskih fundamentalista, ponovo delom povezano za odricanjem Malcolma od besa i govora protiv zla "belog coveka"), Martin Luther King je ubijen sledeće godine, dok je godinu dana pre premijere ovog filma i dalje u tuce američkih država brak između "crnih i belih" ljudi bio zabranjen zakonom (!!!). So, kako god lagano zarivali zube u nezgodne teme, za svaku pohvalu je sam trud i pokušaj.

Sa druge strane, meni je ovaj film uvek budio tugu jer je to zadnji film slavnog romantičnog para hollywooda, Hepburnove i Tracyja. Tracy bio mnogo bolestan u to vreme, milica se brinula o njemu svakodnevno, ovaj je jedva imao snage da snima po svega par sati samo u jutarnjim časovima, i samo par nedelja posle premijere filma je preminuo, te je ovo, poslenje njihovo zajedničko pojavljivanje na filmu, ujedno i to poslednje vreme koje su proveli zajedno. Što je tužno (meni) samo po sebi. Potom, milica (lik Joey) koja je rasla u domu liberala koji su se oduvek zalagali protiv rasizma, u jednom momentu sasvim usputno, bez težine izgovara rečenicu: "it never occurred to me that I might fall in love with a Negro" što je, ponovo samo po sebi tužno, i govori mnogo o tom vremenu i o samom pojmu tadašnjeg liberalizma. I konačno, da bi se sve lakše serviralo publici, lik Sidney Poitiera nije mogao biti običan čovek, prosečan, tipičan (eto, crni) Amerikanac, već je morao biti izuzetno ugledni doktor sa raznim (ne bih stigao da nabrojim sve) uspesima, potreban u čitavom svetu, Ujedinjenim Nacijama 'n' shit  što je, eto ponovo, meni tužno samo po sebi. Kupiće se nekako različita boja kože, ako ide uz odgovarajuće klasne atribute.  

No, da ponovim, da ne bi zalutali, ovo je pozitivan filmić, uradio je dovoljno time što je progovorio o međurasnom braku, i on iznad svega slavi ljubav među ljudima, kakve god boje kože. Tu je potom fenomenalna Katherine Hepburn koja uz sve (odlične) glumce i težinu ozbiljne teme, zapravo nosi film, jednostavno je maestralna u svakoj svojoj sekundi ovde. Poitiera sam oduvek voleo, glumčina, uz to je i šarmantan, markantan, dasa (htedoh da napisem "Jack", no da ne zbunjujem ponekoga frazama). Najkraće, film koji je lako voleti.  

[TUBE] 9m4epTLwRaE[/TUBE]