Morfiy

01.03.2010. 21:28

Ovo je inače film koji je ove godine otvorio FEST i neverovatno mi je žao što nisam mogao da ga pogledam...

01.03.2010. 21:25

Naslov originala: Морфий

Scenario: Sergei Bodrov Jr, Mikhail Bulgakov (priče)
Uloge: Leonid Bichevin, Ingeborga Dapkunaite, Andrey Panin, Svetlana Pismichenko, Katarina Radivojević
Žanr: Drama
Trajanje: 110 min
Proizvodnja: Rusija, 2008.

Balabanov, autor (već kultnih) ostvarenja Brat, Of Freaks and Man i Gruz 200 se upustio u izuzetno hrabar projekat, režirajući film po motivima dve delimično autobiografske priče Mikhaila Bulgakova (Morfijum i Beleške mladog lekara) koje je neposredno pred svoju tragičnu smrt adaptirao u scenario treći genijalan ruski umetnik na slovo B - Sergei Bodrov Jr (poginuo 2002 u snežnoj lavini).

Već uvodni kadrovi filma u kojima gledamo dolazak mladog i nadarenog lekara Poliakova (perfektni Leonid Bicheniv) na železničku stanicu u zimskom ambijentu avetinjski beskonačne ruske stepe nagoveštavaju osnovni emotivni ton filma - pesimizam, usamljenost i melanholiju. Pred sam početak ruske revolucije, 1917. Poliakov u maloj provincijskoj bolnici vodi svakodnevnu bitku sa smrću i predrasudama seljana. U tome mu pomaže bolnička ekipa - hirurg Anatolij Lukiča koji svoju anksioznost rešava votkom i tim sestara na čelu sa Anom Nikolaevnom koja razvija nežne osećaje prema mladom lekaru.

Naglašavajući hermetičnost i izolavanost glavnih junaka naspram revolucionarnih promena Balabanov akcentuje suštinska životna pitanja kao dešavanja lične prirode koja svoje rešenje ne nalaze u utopijskim idejama. Njega interesuje individua koja se bori sa težinom pritiska samog života.

Snimajući na jednostavan sekvencijalan način priču o životu mladog lekara u srcu ruske zimske pustinje, Balabanov u maniru slepstik nemih filmova (na koji se njegova estetika prilično oslanja) pomoću sitnih, smešnih detalja naglašava apsurdnost života i veoma uspešno razvija osećaj empatije prema likovima koji pokušavaju da se izbore sa nesrećama koje ih okružuju.

Preventivno uzimajući injekciju morfijuma zbog kontakta sa difteričnim bolesnikom, Poliakov otkriva opijajuće dejstvo koje mu droga nudi. Pored eskapizma oličenog u slušanju ploča ruske gradske pop muzike tog vremena i besomučnog pušenja cigara mladi doktor shvata da je morfijum brži i efikasniji put ka postizanju raskida sa surovom i stresnom realnošću. Naizgled držeći stvari pod kontrolom on uvlači i medicinsku sestru Anu u začarani opijatski krug do tačke kada povratak u realnost počinje da izgleda nepovratno udaljeno.

Insistirajući na realnosti samih doživljaja (porođaj snimljen u filmu je zaista pravi, kao i davanje injekcija - doduše bez morfijuma u njima, brutalne scene amputiranja već nisu prave, ali uverljivo realno izgledaju) i na jasno distanciranom oku kamere koja u svojstvu neutralnog posmatrača prati sunovrat talentovanog lekara, Balabanov preko snimanja suptilnih detalja gradi tkivo samog života koji je u viziji ovog reditelja nemilosrdan, surov i beskompromisan u svojoj matematičkoj hladnoći uzročno – posledičnih veza (sličnu kauzalnost slučajnosti koje dovode do fatalnih posledica Balabanov je obradjivao i u njegovom prethodnom filmu Gruz 200).

Nadareni i inteligentniji su manje tolerantni prema hladnoj nezainteresovanosti događaja koji nas pritiskaju i samim tim skloniji utopijskim svetovima. Hrabrost našeg junaka u donošenju smrt-život odluka nosi sa sobom i određeni račun koji se odloženo naplaćuje. Pritisak veoma često postaje preveliki, a iskušenja su svuda oko nas.



Fotografija se predivno smenjuje u kontrastima između efekta ulja na platnu u drvenim enterijerima i dnevnim kristalnim perfekcijama snežnog ambijenta. Scenografija, kao i kostimografija do detalja replicira istorijski period, a gluma je lišena svih nepotrebnih detalja. Balabanov majstorski diktira tempo polako gradeći kako same likove tako i celokupnu dramsku konstrukciju koja svojom harmonijskom usklađenošću postiže efekat maestralne simfonije na samom kraju - u sceni u bioskopu koji je sam po sebi postao jedan od vrhunskih utopijskih utočišta, kao što je i sama droga ili revolucija koja se odigrava u pozadini filma.

Ovo je film koji ne nudi nadu, ali uspeva da probudi želju za životom. Ja to zovem remek delom.

Mario Eterović