Za sve opcije molim te da se prijaviš ili registriraš!
}
Naslov:
Vostochnaya elegiyaLeto:
1996Zvrst:
drama, kratki filmTrajanje:
43 minRežija:
Aleksandr SokurovScenarij:
Aleksandr Sokurov- Poglejte podobne vsebine
- Komentarji (1)
Aleksandra (2007)
drama, vojni
Starica kreće na dug i opasan put vozom, kako bi posetila unuka u vojnom kampu u Čečeniji. Aleksandra Nikolajevna se vozi opasnom deonicom i nije svesna da smrt vreba na svakom koraku. Po dolasku u...
Otets i syn (2003)
drama
Žive sami u stanu u potkrovlju, a kad Aleksej ima noćne more, otac ga grli, miluje i smiruje. Često su polugoli, posebno kad čeliče svoja skladna tela gipke muskulature. Aleksej ima simpatičnu...
Mat i syn (1997)
drama
Usred polja, u ruskoj stepi, majka i sin žive u osamljenoj kući. Jedino što remeti njihov mir jeste voz koji ponekad prođe prugom. Majka je stara, pred smrt, a sin se trudi da joj zadnji dani života...
Tikhie stranitsy (1994)
drama
Ekranizacija dela ruske proze XIX veka, isečak iz romana „Zločin i kazna“. Režija: Aleksandar Sokurov Uloge: Aleksandar Čerednik, Sergej Barkovski, Jelisaveta Koroljova, Olga Onišćenko
Za komentiranje morate biti prijavljeni!
Senior translator
17.08.2013. 00:53
Vostochnaya elegiya (1996)
Istočnjačka elegija
Scenario i režija Aleksandar Sokurov
imdb
Postoje filmovi koji liče na tkanje, na nežnost i pažljivo izrečenu brižnost, na tananu saglasnost i puštanje da bude kako ti misli teku. Kao nebo i zamišljanje oblaka kojih nema.
Postoje filmovi u kojima se plače, a tvoje srce ostane suvo. Ovde nijedne suze nema, a čini ti se da sve suze ovog sveta stanu u jednu rečenicu. "Ne, ne... mislim da nikakve sreće u mom životu nije bilo".
Postoje patetični filmovi i filmovi koji manipulišu emocijama. Ovo je film o snazi da se bude ljudsko biće. Priča o kosi mrtvog mornara koja leluja u vodi je priča o suštom životu. Koji se ne rađa iz bajki o Feniksu i obećanja, nego iz trpljenja, rada i ponosa. To je ono što dugujemo Istoku, religije su nam zamaglile vid.
Daleko su ove slike i daleko je ovo Sokurovljevo ostrvo, daleko smo od sopstvenog rođenja, jer tamo nas režiser vraća. Možda zaista treba biti dete, osloboditi se sebičnosti i ne zaplakati nad činjenicom da nam to ostrvo neumoljivo izmiče.
PREVOD