Antebellum - Emocija iznenađenja

Poneke stvari u životu te baš iznenade. Kao, na primer, kada čitaš kritike uglednih (američkih) filmskih kritičara koje se uopšte ne slažu s tvojim viđenjem nekog ostvarenja. E, pa takav slučaj je i ovde - skoro jedinstveno masovno "opljuvljavanje" filma Antebellum uopšte se ne slaže s kognicijom koja me je izazvala nakon gledanja istog.

Ocene od traumatičnih 28 odsto na "Rottentomatoes" i tek malo boljih na IMDB (5,5) trebalo bi da budu pokazatelj da ovakve filmove zaobiđete u širokom luku, osim ako nemate vremena za bacanje i urođenu sklonost ka filmofilskom mazohizmu. Međutim, sve je pogrešno, pa čak i polazna ocena na pomenutim sajtovima da je u pitanju - "horor". Ovde "h" od horora nema, film bi pre mogao da se nazove trilerom ili drama-trilerom, ma šta to značilo. 

Veronica Henley je uspešna, nazovimo je "motivaciona književnica", koja podučava o pravom mestu afro-američke kulture i potrebi za buđenjem svesti ženskih pripadnica ove grupacije u modernom ustrojstvu američke države. Devojka koju znamo kao Eden, robinju s juga u vremenu Građanskog rata, zarobljena je na plantaži pamuka i tamo podvrgnuta teroru vojnika Konfederacije. Prvih pola sata filma svedoci smo užasa tih ratnih vremena, u kom se devojke za pokušaj bega žigošu kao stoka, a "nepopravljivi" spaljuju u visokoj peći. I, svi zločinci su bele puti - valjda su tajva vremena bila, ko će ga stvarno znati.

Nakon tih pola sata i nešto, selimo se u "sadašnjost" i sigurnost Veronikinog života, lepotu emocija koje doživljava kao ostvarena majka, srećno udata žena i uspešni pisac. Takav život jeste sušta suprotnost onome koje su imale devojke poput Eden, samo nekih 200-tinak godina ranije. Gde je granica i zašto je ikada bila podvlačena - pitaju se autori - Gerard Bush, Christopher Renz, u ovom slučaju i koreditelji i koscenaristi (jedan crne, a jedan bele puti, ako je to uopšte neka simbolika).

Otkrivanje daljeg zapleta, i dovođenja u vezi Veronike i Iden, predstavljalo bi omalovažavanje ovog filma. "Twist" koji će uslediti tamo negde pri kraju filma, dovoljno je jak da dodatno začini "tvrdoću" ostvarenja (koje nipošto nije "horor"). Iako, donekle može da se razume negodovanje većine (američih) filmskih kritičara, ovaj film nikako nije želeo da bude navikani 12 Years a Slave, već da progovori o mnogo aktuelnijim i bolnijim temama vezanim za ustrojstvo sadašnjice. Neki ga upoređuje i s genetskim sklopom koji nosi Get Out, ali ja bih rekao da je u pitanju sasvim autohtono delo, koje za cilj ima ono osnosno što jedno angažovano filmsko ostvarenje treba da ponudi - mogućnost da posle njegovog gledanja shvatite u kom polju treba da delujete da bi ovaj svet bio bolji nego što jeste.

E, sad, što tu-i-tamo ima nekog "praznog hoda" i "nedorađenosti" kad su u pitanju neke scene - to se da i zabašuriti opštim utiskom. 

Gledati, pod obavezno...