Mad Heidi VS The Last of Us

Početak godine doneo nam je početak i emitovanja ultra-čekane postapokaliptične zombi/HBO serije The Last of Us, o kojoj su valjda unapred i vrapci sve znali. Zasnovana na istoimenoj, kažu, "kultnoj" kompjuterskoj igrici (nisam je nikad igrao), sada je prenesena i na TV-ekrane i kažu (unapred!?) da je to najbolje ikad ekranizovana igrica, jednostavno, nešto što svi fanovi (žanra) moraju voleti. Toliku halabuku je podigla, a, eto, do sada je viđena samo jedna epizoda, i eto, ma koliko je gotovo redom hvalili, teško da je ona donela nešto više nego što su (fanovi) imali prilike da vide u, recimo, The Walking Dead, Fear the Walking Dead ili nekoj sličnoj od sad već enormnog broja zombi-avantura kojim može da se podiči naša civilizacija. Ali, dobro, daću joj još malo prostora da poradi na inovativnosti...

S druge strane, jedan od najfenomenološki interesantnijih filmskih projekata u poslednje vreme jeste Mad Heidi, švajcarski niskobudžetni akcioni fantasy. U njega nisu uloženi milioni dolara kao u delo iz prvog pasusa, ali se svojom "grindhouse" originalnošću izdvaja od gotovo bilo čega što je viđeno u poslednje vreme.

"Obožavam miris sira u rano jutro", samo je jedna od rečenica kojom ovaj film "fino aludira", podsećajući na čuvenu sentencu iz vanvremenskog klasika Apocalypse Now. 

... Ili dodajte svemu Gospođu Rotvajler, kao zapovednicu ženskog logora, koja sprema buduće gladijatorke za borbe u Areni kojom će se obeležiti nacionalni praznik - Dan Švajcarske...

U datom slučaju Heidi je nedužna seljančica iz švajcarskih Alpa, koja postaje osvetnica ugnjetenih, nakon što zli pripadnici totalitarnih državnih organa ubiju njenog momka, crnpurastog uzgajivača koza Petera, inače krijumčara sira. A, inače, u celoj država dozvoljeno je pravljenje samo jedne vrste sira, sve ostalo je strogo kažnjivo, baš kao što su osuđeni na smrt i oni netolerantni na laktozu (šta bi u ovom slučaju radio Novak Đoković?). To je samo početak urnebesne avanture, u kojoj jedan "geg" sustiže drugi, izazivajući naše moždane vijuge na totalno naprezanje u shvatanju smisla cele postavke za koju su autori skupljali novac putem "crownfundinga". Međutim, konačni proizvod ne da ne pati od vizionarstva, već se izdvaja od sličnih dela potpunim koloritom koji, obično, ne pristaje sličnim ostvarenjima (podseti me na Iron Sky).

Naravno, Mad Heidi nije za nepripremljenog gledaoca. A, pogotovo ne za onog ko traži "fenomen" The Last of Us da bi u njemu uživao. Delo koje kao reditelji zajednički potpisuju Johannes Hartmann i Sandro Klopfstein namenjeno je "sladokuscima" pokretnih slika, onima koji traže svrhu njihovog cinizma i odlučni su da brane postojanje ovakvog načina izražavanja po svaku cenu. Ko ima nerava da se upusti u takvu "blasfemiju", ostaće "oplemenjen" za potpuni doživljaj. Onima ostalim, a čini se da ih je većina, ostaje zombi-bajka. Ipak, u krajnjem slučaju, oba proizvoda su dovoljno "krvoločna", da i ne moraju baš predstavljati nepomirljive antagonizme. Samo, čini mi se, da će, uprkos svoj toj marketinškoj halabuci, o Mad Heidi, ipak, više pričati... kad sve prekriju snjegovi, ružmarin i šaš...