Poslastica za duhovite ljubitelje pravog SF

Pozdrav iz daleke budućnosti sa toplom ljudskom pričom. Nije baš o dedi i unuku, ali tu je negde.
Bio jednom jedan kralj i zvao se Gene Roddenberry.
Pre mnogo vremena uspostavio je Zvezdane staze, malo poznatije pod imenom Star Trek.
Čudan to kralj beše, i čudno je kraljevstvo imao. Stalno je pričao o nekakvom... moralu, ili kako se već zove.
A, kraljevina je stalno lutala svemirom, i bila svuda iako je bila nevidljiva. Svojim krivinama i zavijutcima vodila je bezbrojne putnike na mnoga mesta. Samo tako, jer u svemiru, znate, zapravo i nema pravog puta. Njegov ujak Albert je rekao tako. Beše to zlatno doba.
A tad, kralj je nestao. Ne znam gde.
Sveta zemlja, kraljevstvo, Zvezdane staze, Star Trek, beše ugroženo varvarima s one strane svemira.
Bili su jaki. Bili su opasni. Imali su način da prodru u um naroda, i još hiljadu i jedan trik u džepu. Pričali su o normalnim stvarima, novcu, pobedi, AK-47, Začinu C i Vegeti. Ljudi su slušali, ljudi su počeli da veruju. Počeli su da zaboravljaju stare i prihvataju nove običaje i novu kulturu.
Osvajači su likovali. Pobeda je izvesno bila spremna za proslavu. No, desilo se nešto čudno.
Iz jednog malog sela s kraja kraljevine, tu na tri zvezdane sekunde iza Siriusa, iskrsnu mesija.
Da...
Ali nije to bio neki biblijski lik, više, onako... šaljivdžija, vetropir neki. Nije bio čak ni egipatsko božanstvo, premda mu je ime slično.
Zvao se Seth MacFarlane.
Poče taj Seth da zabavlja ljude šalama i dosetkama. I kroz njih poče da priča, opet o čudnim stvarima, o miru, ljubavi, humoru, istraživanju, logici, komunikaciji, ljudima, neljudima, o... kako beše ono... da, moralu.
Čak je i nekakvu ludu barku Orvil sklepao od rezervnih delova, sada malo poznatiju kao The Orville.
Setova barka, kao. Ni posada tog broda nije bila mnogo običnija. Gomila čudaka, zezatora, prevarenih supružnika, kapetana bez faksa. Želatinskih masa. Radoznali robot. I naravno, Džej. Jaka stvar.
Prvo ga niko nije shvatao ozbiljno, pa ni on sam. Onda počeše da ga shvataju ozbiljnije. Onda njegovu neozbiljnost shvatiše ozbiljno.
I osetiše ljudi setu.
A seta je, znate, pokretačka snaga i majka preokreta. (Ili nije, ali bi možda Daglas Adams tako rekao.)
I tako, ni sad sa ove distance, daleka 2018, ne znam da li sam sebe shvata ozbiljno ili imamo neozbiljnog vladara. I dalje priča isto, i voli da se pohvali oterivanjem onih napasnika.
Ali, ok, uveo je porez na glupost, biće love za puteve i staze. I po neki zvezdani semafor.
Now, beam me up, Gene.