Juror #2 - Za laku noć

Kakva je to karijera - 45 rediteljski poduhvat i 73 ostvarene filmske uloge. Clinton Eastwood zaslužuje sve moguće lovorove vence za ono što je uradio, a ako imamo u vidu da je dirigentsku palicu za Juror #2 nosio u trenutku kada ima 94 godine, poštovanje mora da pređe u divljenje. Jer, za udžbenike je to kako je nekada sramežljivi glumac - vestern početnik, koji je čak nameravao da digne ruke od glume, izrastao u legendu Holivuda...

... Zato, pomalo mu se da i oprostiti...

Juror #2 jeste dobar film. Zapravo je to klasična sudska drama, recimo, pa... staromodnog kova. Nakon žučne svađe jednog "rokerskog" para u baru pored puta, devojka odlazi sama u olujnu noć. Njen momak je problematične prošlosti, drčan, zna da digne ruku na nju... Devojku nađu mrtvu, bačenu u kamenjar pored puta. Sumnja se da ju je momak s kim se svađala ubio. Svedoka njihove burne veze ima mnogo. Nicholas Hoult je jedan od porotnika koji na suđenju treba da odluči o sudbini optuženog. Ali, Hoult, srećno oženjen momak, čija žena treba da se porodi svakog trenutka, saznaje da stvari ne moraju da budu onakve kakve izgledaju i njegov svet se okreće naglavačke...

Iako filmski kvaliteti uopšte nisu sporni, čini mi se da glavni problem leži u scenariju koji potpisuje početnik Jonathan A. Abrams. Jednostavno, Juror #2 je imao sve predispozicije da postane klasik, poput recimo 12 Angry Men (setite se i 12 Mihalkova), ali, uprkos postojanosti, postoji i osećanje da se mnogi "rukavci" u priči jednostavno zanemareni, ne čak ni namerno, te da bi, da su oni postojali, ceo poduhvat imao dodatnu "jačinu". Ovako kako je - kao da je mnogo više pažnje posvećeno "televizičnosti" projekta, umesto da je načinjen još hrabriji iskorak u žanrovsku večnost (da, govorim o sudskim dramama). Tako, na primer, "bode oči" to što tokom filma jedan naizgled bitan lik potpuno nestaje u drugoj polovini (da ne spojlujem), što je meni potpuna misterija kada imam u vidu Eastwoodovu reputaciju, čoveka tako posvećenog detaljima. Baš kao što su i gotovo svi ostali likovi u filmu (od Toni Collette, kao tužiteljke, do Chrisa Messine, kao advokata odbrane, a da ne spominjem J.K. Simmonsa i Kiefera Sutherlanda) poprilično "svedeni", odnosno mogli da budu "dodatno scenaristički ojačani".

Ipak, Juror #2 jeste vredan gledanja. Eastwood nam nudi oštru studiju ljudskosti, moralnih dilema i viziju krhkosti naših ubeđenja, što je dovoljno da nijednog trenutka, od tek nešto manje od dva sata trajanja filma, pomislimo - "Kad će kraj". Baš nasuprot - šteta što film nije još duži, kako bi i sve ono pomenuto u prethodnom pasusu još više došlo do izražaja.

Ali, 94 godine! Svaka čast!!!