The Equalizer 3 - Zbrljanski vestern

Ako izuzmeno vizuelnu atrakciju i fascinaciju nasiljem, zaista može da se postavi pitanje - kome su potrebni ovakvi filmovi u vremenu u kom živimo? The Equalizer 3 jeste neka varijanta vesternske ikonografije modernog akcionog filma, ali toliko "tabula rasa" u napisanom scenariju, da se gotovo svi kvaliteti ostvarenja gube pred jednostavnim pitanjem - imate li vi tamo u Holivudu nekog ko uopšte želi da snimi film koji neće biti zaboravljen pre nego što izjedete kesicu kokica posmatrajući ga?

Nakon The Equalizer iz 2014. godine i The Equalizer 2 četiri godine kasnije, sada, još pet godina kasnije, a od istog reditelja po imenu Antoine Fuqua, ponovo pripovedamo o Robertu McCallu penzionisanoj ubilačkoj mašini u službi neostvarene ili teško ostvarljive pravde. Ovaj put ga nalazimo u Italiji, gde prvo uništi lokalnog mafijaškog narko-bosa koji švercuje drogu iz Sirije, da bi se zatim, sklonio u pitoreskno primorsko mestašce Altomonte, ali samo da bi se suočio sa još većim i "zliijim" mafijašima. Ipak, ispostaviće se da neće uspeti baš sasvim sam, bez pomoći svojih dojučerašnjih saveznika - moćne CIA u bespogovornoj borbi protiv svetskih kriminalnih zala. 

E, taj vesternski motiv nedovoljno pametno iskorišćen, zapravo i jeste glavni problem ovog filma. Osvetnik i večiti borac za pravdu - McCall - jednostavno suviše je uronjen u idiličnu romantiku i šarm italijanskog gradića uklesanog u napolitanskim stenama. Scene s dobroćudnim žiteljima Altomontea kao da su ispale iz nekog srednjevekovnog romana prepatetične petparačke provinijencije, pa se čak tu može naći i ničim potrebna skaska o pobedi lokalnog fudbalskog kluba u (valjda) lokalnom derbiju, te opšta slavodobitnička ludnica s tifozima na ulicama. A, zapravo, ti "sporedni likovi" i nemaju neku određenu "značajnost", već su tu prvenstveno da popune minute trajanja, iako bi film u krajnjem slučaju mogao komotno i bez njih. Tako, na primer, jedna od dva naoko "značajnija" ženska lika - konobarica i vlasnica kafića (Gaia Scodellaro) - potpuno nepotrebno statira u filma, iako njena "naklonost" prema Denzelu krije potencijal i eventualno za "nešto više", dok s druge strane Dakota Fanning, kao CIA-telefonska operaterka naprasno proizvedena u vrhunsku agentkinju u borbi protiv zloglasnog kartela, toliko deluje neubedljivo da su mesto njenog lika mogli da stave i drvo masline da glumi - bilo bi isto tako uverljivo. 

Možda se nekome i učini da tim "srceparajućim" emocijama zaista i treba suprotstaviti "estetiku besomučnog ubijanja" koju oko sebe "šilje", kako mafijaši, tako i osvetnički "pravednik", ali, meni se čini da je pre u pitanju "brzootaljavajuća" namera pisaca scenarija da sklepaju nešto što će se brže-bolje proglasiti za filmski hit, nego da u svoje delo udenu bar tračak originalnosti. Jer, Robert McCall nikako ne treba da bude još jedan John Wick...

Denzele, pobeže ti film...